EGOIZAM

egoizam –  (lat. ego = ja) sebičnost, samoljublje, samoživost; pretpostavljanje neke vlastite koristi dobrobiti drugih ljudi, pa i opštoj dobrobiti, čak i kad je to na opštu štetu. – suprotnost: altruizam.

Sada nastavljam ja ili ti moj ego. Uverili su nas da treba više, jače, brže. Uglavnom nepotrebnog. Sa svih strana nam govore kako smo jedino mi važni i kako je ovaj jedan život sve što imamo i stoga ga je potrebno dobro iskoristiti i uživati u svakom trenutku. Kajanje je loše. Krivica je samo Pavlovljev refleks kojem su nas naučili neurotični roditelji da bi manipulisali i dobili ono što žele.  Bolje se kajati zbog nečega što si uradio, nego uopšte to ne pokušati. Ako ne tako, onda su nas uverili da imamo još  ko zna koliko života u kojima ćemo popraviti i ispraviti sve što smo zglajznuli u ovom. Nije frka. Misli pozitivno, tu je kraj šumarku. Ružičaste naočari, pozitivan stav i emocije rešavaju svaki problem.  Ako ni to ne funkcioniše, imamo Theta healing, Louise Hay, meditaciju ovakvu, tehniku onakvu. Samo treba da se reprogramiramo i problemi su rešeni.  A nije ni tako skupo. Ciljani tečaj oslobodiće vas svake muke.

To što se Mister X, koji kod kuće ima ženu, meni tako neukusno i agresivno nabacuje, nije nikakav problem. Ili Gospođa Y, koja me poznaje samo virtuelno, blati svog najboljeg prijatelja razotkrivajući mi njegove najdublje tajne i probleme, otkrivajući stvari koje niko, osim, valjda, dragog Boga, zapravo ne bi trebalo da zna. Čini to glatko i bez pretpostavke da je meni neugodno da  prebivam u intimnom prostoru tog čoveka. Nije mi tamo mesto. Tu sam prislino. Ne želim. Ali, eto, baš je bila tema u inboxu. Btw, danas je moderno iznositi svoju ranjivost. Razotkrivanje intime, onog najsvetijeg mesta u čoveku, je in. Globalizam nameće takve trendove. Lično ne verujem da je to zdravo za ljudsko biće. Setite se nedavno preminule Whitney Houston kako je hrabro iznosila svoj prljav veš pred višemilionskim gledateljstvom u Oprinoj emisiji. Neprosvećen čovek bi, gledavši istu, samo prokomentarisao:  kako je hrabra, vidiš da se može kad se hoće bla, bla, bla. A šta se desilo sa Whitney. I tad, pred kamerama moglo se primetiti da je sve fejk. Žena je delovala smireno, no ko zna čime se nakljukala kako bi prikrila razvaljenu dušu. Frizura besprekorna, šminka savršena, beonjače odkrvavljene… Vraćam se temi. Zamislite golemo čuđenje nad čovekom kom se nudi mlada zgodna žena, koja uzgred rečeno, živi prema Tozovčevoj devizi bolje da uzmem sad’ kad sam cvet, neg’ sutra kad’ sam uvela ruža, a on odlučuje biti veran svojoj ženi, a tako i svojoj deci.

Gde je nestala odanost, prijateljstvo, hrabrost da se čuva i neguje ono najdragocenije? Trajna vrednost. Šta je to??? Nije ni čudo da nema pravog, autentičnog, dubokog odnosa među ljudima. Jer ne dopuštamo plemenitim vibracijama ni priliku da se nasele u našim životima. I onda se svi zajedno pitamo šta je krenulo po zlu u ovom društvu. Zašto bez Prozaca nema više smeha i zašto bezpornićanema više zdravog seksa. Možda je zvučalo uverljivo kada je  traumatizovani jadničak Michael Jackson  pred američkim saveznim sudom izjavio: I’m innocent, no možemo li to isto ponoviti sebi pred ogledalom.

Želimo veze i brakove, ali ne kako bismo uzajamno uživali, davali i primali. Cilj nam je da isisamo energiju i nahranimo svoj ego. Manipulisanje, zadovoljenje vlastitih potreba odmah i sad. Ne zanima nas obogaćenje i ugradnja sebe u drugoga. Reč služenje je dobila negativnu konotaciju. Luzeri služe. Vođe vode  i pobeđuju. Vladaju. I uvek su jaaaako cool . Pa ko je još video da se emocije pokazuju. Ne daj Bože one slabe. Čitava svetska industrija luksuza namenjena je winnerima odnosno onima s dovoljno tvrdom kožom laktova. Jer samo takvi mogu da vozie najbolje automobile, da koriste najskuplje parfeme, da priušte sebi vikendicu na moru, da otputuju barem jednom godišnje na Bali. E to je to. Biti heroj ulice, Bog na zemlji. Nešto poput Christiana Ronalda. Wooow! Kad već ne možeš, ili ne želiš da gradiš kuću iznutra, cifraš spolja. Bavimo se superkompenzacijom. Izgubivši kompas te došavši u eru relativizovanja svake istine i trajne vrednosti, čovek je počeo da vlada vlastitom snagom i razumom. Rezultate vidimo oko sebe. Svakodnevno. Moj dragi često zna da kaže kako je društvo u kom živimo kapitalizam predatorskog tipa kojem je jedan i jedini interes maksimalizacija profita po svaku cenu. Mrtve ćemo brojati kasnije.

Ja, ja, mladunče najvećeg lava od svih. To se zove deviza. Uljuljani u vlastiti komfor, ne da nam se da se bakćemo sa tuđim potrebama i problemima. Već smo ionako robovi. Kredita, socijalnih mreža, emocionalnih ucena, lokalnih političkih moćnika, igara na sreću,  lanaca supermarketa, zavisnosti od mišljenja drugih, održavanja projekcije koju sami imamo o sebi… Naporno je sve to. Izaziva stres.

Nije nam problem da spavamo sa oženjenim muškarcem koji kod kuće ima ženu i decu. Važno je da smo zadovoljili svoju trenutnu potrebu, strastveno i u velikoj krivici. Kasnije emocionalna rupa raste i postaje još tamnija i mrvicu dublja. Onda je Savest opet ućutkana. Drogom, seksom, alkoholom, radoholičarstvom, internetom, šopinzima… Sve se manje i javlja. A i zašto bi? Pa kome je ona uopšte potrebna. Samo nam smeta. Svakodnevno je ubijamo tupim oružjem samopravednosti i racionalizacije. Emocionalno-duhovnu uštrojenost kompenzujemo čulnim užicima. Pa dokle ide – ide….

I opet stih Tozovca: Uzmi, sve što ti život pruža…

Poštovati sebe na pravi, zdravi način postaje sve teže, iako to ne  primećujemo. Možda se javi kakva boleština koja će nas na tren prizemljiti. Ako smo dovoljno ponosni, za čas ćemo nastaviti po starom.

Možda sami sebe nismo nikada niti poštovali kako treba?

Jer da jesmo, poštovali bi nevidljivu ženu tog muškarca, a tako i njihovu decu i nikada ne bi dopustili sebi da baš mi budemo kradljivci njihove šanse za bolje sutra ili za bolji brak. Znam, reći ćete – on bi ionako našao neku drugu, treću ili petu. Bi, ali bismo mi ostali čisti i beli, veliki u svemu tome. A on… On bi se možda zapitao. Ovako, isti smo kao i ta nevidiljiva žena za koju možda mislite da je jadna glupača koju muž vara. Nismo ni svesni da smo baš mi najveći gubitnik u svemu. Izgubiti dostojanstvo i integritet zbog jednog orgazma … Tužno je.

Pa dobro gdje je onda rešenje? Ima li leka za bolest staru kao ljudski rod? Kako izlečiti egoizam?

Pitanje je želimo li izlečenje od egoizma?

Mislimo da ćemo morati da se odreknemo sebe i tako da izgubimo previše toga. Jednom kad se podvrgnete nepovratnom procesu upoznavanja Onoga koji može i želi da ispuni sve vaše potrebe, shvatićete da ste na putu kući i da vam je oduvek tu bilo mesto. Privućiće vas neverovatna i bezgranična ljubav koja će vas menjati. Malo po malo. Onoliko koliko joj dopustite.  Videćete jasnije varke i zamke sveta koje vam oduzimaju radost i život. Ono što ćete izgubiti, ionako vam nikada nije niti trebalo. Postaćete ono za što ste stvoreni i sazdani i pre nego ste se rodili. Ispunjavaćete svrhu svog života. To će biti  radostan trenutak, možda i više njih. Za vas i ljude koji vas okružuju. Neće vam trebati čuda i senzacije, jer ćete videti da je sam Život veliko čudo. Volećete da budete poslednji i uživaćete dajući drugima. Srce će vam biti jednostavno i zahvalno. Bićete odvažni, hrabri, plemeniti. Lepi, veliki, važni i snažni. Oči će imati poseban sjaj, ruke će znati kako da vole i miluju, kako da donesu Svetlo. I bit ćete najseksi, ali ne na onaj veštački, plastični način.

A onda ćete uživati primajući još više nego što ste dali. Neće uvek sve biti idealno, no svakako idealnije nego sada.

Obogaćivaće vas davanje. Radovaće vas tuđa radost i rado ćete praštati. Jer ćete voleti slobodu koja vam je poklonjena. Imaćete dinamičan i ispunjen prijateljski odnos. Moćnog zaštitnika. Stvoritelj Svemira držat će vas za ruku i voditi. Imaćete sigurnost i ljubav. Podršku koja vas nikada neće izneveriti, a to nam je, priznali mi to ili ne, u ovom današnjem svetu koji sve teže razlikuje dobro od zla  – od nepresušne važnosti. Voljno ćete se pokoriti nebeskim zakonima i kupati se u blagoslovima jer ćete videti da je tako bolje.

 Zašto? Odgovor je jednostavan. Ljudsko biće je krhko, slabašno i grešno, te se kao takvo teško nosi sa datim mu slobodama. Bog nam je stavio ograničenja ne zato kako bi zadovoljio vlastiti ego, već zato što mu je stalo do nas, jer nas voli i jer je svestan koliko se lako izgubimo u moru izazova. Svesna sam da svi nabrojani atributi Božanske ljubavi možda zvuče patetično, sladunjavo i neostvarivo. Pitaćete se kako sve to realizovati. Odgovor može biti jednostavan i brz, a ponekad on iziskuje vreme i trud. Kako god, ovde sam na raspolaganju.  I da, neki će reći da sam možda zaostala konzerva. Nebitno. Moje je da ponudim alternativu, a vi činite s tim šta vam je volja.