Katedrale i pogledi na svet
Nada je ono što se traži kada dođe krizno vreme. U članku New York Times, od 10. o3. 2020. godine, italijanski novinar Matia Feraresi piše:
„Sveta vodica ne dezinfikuje ruke a molitva nije vakcina... Ali za vernike religija ostaje ključni izvor duhovnog zdravlja i nade. Ona je melem za očajanje, melem koji pruža psihološku i emocionalnu podršku koja je integralni sastojak našeg ukupnog zdravlja. (Takođe je serum protiv usamljenosti, za koju mnogi medicinski stručnjaci tvrde da je jedan od zdravstvenihproblema koji najviše brinu u ovo naše vreme.)“
„Na jednom dubljem poimanju stvari, religija je za bogopoklonike najdublji nivo smisla. Najdublje tvrdnje svake religije su baš te: postoji smisao postojanja, smisao koji obuhvata – zapravo, posebno obuhvata – okolnosti koje karakterišu stradanja i nevolje. Kada ove tvrdnje shvatimo dovoljno ozbiljno onda i sama fizička, telesna smrt, ukoliko je lišena višeg smisla, počinje da gubi na značenju.“[1]
Kada nam se čini da je život predvidiv i pod kontrolom, lako je odložiti velika pitanja ili se zadovoljiti pojednostavljenim odgovorima na njih. Ali život upravo ovih dana nije takav – nikome od nas. Zato ne iznenađuje da ma šta verovali, ta velika pitanja života izbijaju na površinu i traže našu pažnju.
Korona virus nas sve suočava sa problemom bola i patnje. Ovaj problem je za većinu nas do sada jedan od najvećih u životu. Samo iskustvo nas s pravom čini podozrivima prema tim pojednostavljenim odgovorima i prividnim pokušajima da, eto, sve ovo prihvatimo i pomirimo se s tim.
Dakle, ono što bih ovde pokušao jeste baš to: da izbegnem taj tip „odgovora“, te promislim o svemu zajedno sa vama, onako i onoliko iskreno koliko mogu, služeći se idejama koje su mi lično pomogle u rvanju sa tim teškim pitanjima, baš sada kada je korona virus počeo sve da menja.
Uništene katedrale
Verovatno pitate šta će nam još jedna knjiga o pitanjima stradanja i patnje, kada ih je već toliko napisanih? Zato što se većina tih naslova bavi problemom moralnog zla. Ovaj se usredsređuje na ono što se naziva problemom zla u prirodi. Dakle, udubljujem se u napuklu prirodu – prvenstveno na korona virus – ali i na svaki oblik zaraze i prirodne kataklizme, kakvi su zemljotresi i cunamiji.
Bol i patnja nam dolaze iz dva odvojena izvora. Prvi je to veliko vrelo prirodnih nedaća, katastrofa i boleština za koje ljudski rod nije odgovoran (direktno): zemljotresi, cunamiji, rak i korona virus. Iz ovoga potiče naša bol i problem koji se najčešće zove problemom zla u prirodi. Nije ovaj termin baš najsrećniji, jer sama imenica „zlo“ ima moralni prizvuk, a ni zemljotresi ni virusi nisu nosioci moralnosti.
Drugo vrelo patnje je ono za koje smo mi kao ljudska bića direktno odgovorni: svi oblici mržnje na delu, nasilje, zlostavljanje i ubijanje. A ove pojave nas dovode do spomenutog moralnog zla.
Nekoliko je moćnih bogomolja koje su kolosalni i dirljivi simboli oba problema. Mislim na katedralu Hristove crkve na Novom Zelandu, Koventri katedralu u Engleskoj i Bogorodičinu katedralu u Drezdenu, u Nemačkoj. Ova tri ruinirana crkvena zdanja nose dvojake tragove: lepote i elegancije, koje su ih nekada krasile, i oštećenja i tragove katastrofa. Novozelandska katedrala je srušena u zemljotresu, a one u Koventriju i Drezdenu tokom bombardovanja. Svaka od ovih uništenih katedrala predstavlja sliku lepote i uništenja.
Sve ove bogomolje nas podsećaju kako je malo verovatno da postoje laki odgovori na dubinska egzistencijalna pitanja nastala iz katastrofa. Za većinu ljudi danas slika je više nego gruba – ekstremno je surova. Mi koji možda stojimo sa strane, tj. nismo u žiži njihove patnje, rizikujemo da budemo neosetljivi na ovu surovost.
Ipak, katedrale na Novom Zelandu i u Koventriju se razlikuju. Prva je ruinirana u potresu planete, a druga je, baš kao i drezdenska, srušena u ratu. Neki upoređuju katedralu oštećenu zemljotresom sa događajima u SAD, koje znamo pod šifrom 9/11, jer su nacije bile pod sličnim šokom. Ipak, razlika je velika. Rušenje kula bliznakinja nije plod prirodne stihije, već one moralne. Iza toga stoji ljudsko zlo. Zemljotres, međutim, je prirodna, a ne moralna katastrofa.
Naravno, moralno zlo i ono koje potiče iz ćudi prirode ponekad su povezani. Zapravo, stvar je baš složena jer jedno vodi drugome: pohlepno profitersko krčenje šuma dovodi do erozija, do širenja goleti koje mogu da dovedu do nevolje neuhranjenosti i zaraza. Tek, čini se da je erupcija korona virusa pošast prirode (iako je u stopu prati ništa manje zlo panične kupovine i gomilanja zaliha hrane). Zato će teoretičari zavera neizbežno tražiti da nekoga okrive. Ljudi jesu ti koji prenose virus, ali ne namerno i sebično. Zbog toga prevladava pretpostavka da se virus sa životinja preneo na ljudsku vrstu.
Govori se, takođe, da postoje dokazi kako su vlasti Kine sakrivale izveštaje o tom novom i potencijalno smrtonosnom virusu. Evo kako piše Lili Kuo iz Hong Konga, za Gardijan od 11. marta 2020. godine:
„Vlada Republike Kine je Svetskoj zdravstvenoj organizaciji poslala zvaničan dokument da je 8. decembra dijagnostikovan prvi oboleli. Lekari koji su kolegama širom sveta pokušali da alarmiraju ovo stanje krajem decembra, bili su ukoreni. Vlasti nisu javno priznale da je virus prenosiv s čoveka na čoveka sve do 21. januara ove godine.“[2]
Tuga je što je dr Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, koga su u Kini slavili kao junaka jer je decembra 2019. godine alarmirao o korona virusu, umro nepuna dva meseca kasnije, podlegavši zarazi.
Zato se ne bi trebalo čuditi vremenu optužbi i protivoptužbi koje će, povodom ovog virusa, tek da uslede između samih država. Ali ništa od toga nam ne pomaže da se nosimo s krizom, ne kazuje nam kako da kao pojedinci primereno reagujemo.
Dakle, naša reakcija neizbežno zavisi od toga šta, kako i koliko vidimo i znamo. Korona virus ne doživljava isto njime zaražena žena u poznim godinama, boreći se za život na intenzivnoj nezi, lekar koji je leči, njena porodica koja ne može da je obiđe i vidi, ili njen sveštenik koji bi da joj pomogne. Brine nas i to da li već u sebi nosimo virus ili smo ga nosili; možemo li da ga prenesemo ili smo ga već preneli drugima?
Zato smo u potrebi da pitanje korona virusa trojako osmislimo: intelektualno, emocionalno i duhovno. Sve to je važno i sve predstavlja zapanjujući izazov za svakog od nas.
Svi bismo hteli da su nam stvari u glavi bistre, u tom intelektualnom smislu. Zato mnogi provode sate gledajući TV emisije, tragajući internetom u nadi da će saznati neki novi podatak koji će im pomoći da shvate šta se dešava. Ipak, intelektualna analiza ne prodire lako kroz zastore strahova. Kako nalazimo smisao, ili barem nadu, u okolnostima koje su ubitačne i istinski nepopravljive? Sva ova pitanja kuljaju iz nepresušnog toka i verovatno predstavljaju bujicu za vas dok ovo čitate. Zašto se ovo dešava meni ili njima? Zašto su se oni zarazili i umrli, a ja sam bio sačuvan? Gde da nađem melem svom fizičkom i mentalnom bolu? Ima li nade?
Nastaviće se...
Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
[1] "God vs. Coronavirus” in The New York Times, 10 Mar. 2020
[2] theguardian.com/world/2020/mar/13/first-covid-19-casehappened-in-november-chinagovernment-records-show-report
Comments powered by CComment