ZABLUDE

Autor: Marko Delac Blogeri

U našem narodu, pa i u većini drugih naroda koji se nazivaju i smatraju hrišćanima, postoje mnoge nejasnoće, nedoumice i zablude u vezi sa osnovnim načinom hrišćanskog života i hrišćanstvom uopšte. Ako zagrebemo malo dublje i postavimo najosnovnija pitanja o hrišćanskom životu i veri verniku bilo koje hrišćanske denominacije, možemo doći do zapanjujućeg elementarnog neznanja, kao i do ideja preuzetih iz drugih religija koje su se u toku istorije pomešale sa biblijskim, hrišćanskim, pogrešno ustaljenih stavova i predstava o Bogu, kao i o Bibliji i crkvi samoj.

 

DUHOVNE ZABLUDE

 

Šta je crkva, čemu Biblija, kako bi trebalo da izgleda život jednog hrišćanina?

 

U našem narodu, pa i u većini drugih naroda koji se nazivaju i smatraju hrišćanima, postoje mnoge nejasnoće, nedoumice i zablude u vezi sa osnovnim načinom hrišćanskog života i hrišćanstvom uopšte. Ako zagrebemo malo dublje i postavimo najosnovnija pitanja o hrišćanskom životu i veri verniku bilo koje hrišćanske denominacije, možemo doći do zapanjujućeg elementarnog neznanja, kao i do ideja preuzetih iz drugih religija koje su se u toku istorije pomešale sa biblijskim, hrišćanskim, pogrešno ustaljenih stavova i predstava o Bogu, kao i o Bibliji i crkvi samoj.

            Počnimo od crkve. Izvorna biblijska reč koja je na srpski prevedena kao crkva, na novozavetnom starogrčkom jeziku znači “zajednica, skupština, skup”. Ona se odnosi na sastajanje ljudi koji su se sa ciljem da “proslave Boga” (molitvom, pesmama hvale i razmatranjem Božije reči) okupili u “Božije ime”. U Novom zavetu, u evanđelju po Mateju, u 18. poglavlju, 20. stihu, Isus Hrist kaže:“Jer, gde je dvoje ili troje okupljeno u moje ime, onda sam ja među njima.” To znači da Bog nije vezan zgradom u koju bismo mi hteli da ga smestimo da obitava. U celom Novom zavetu se, šta više, nigde, ni na jednom jedinom mestu ne pominju fizičke, građevinske ni mesne karakteristike ni uslovi koje bi crkva kao građevina ili prostorija trebalo da zadovolji. Vernici imaju mogućnost da, gde god se nalazili, ako se okupe sa ciljem da proslave Boga, oko njegovog imena, od bilo kog mesta naprave crkvu i “posvete” bilo koju građevinu ili prostoriju svojim okupljanjem u njoj. Crkve kao građevine, grade se iz praktičnih razloga, ne po svetom arhitektonskom receptu.

            Nastavimo sa Biblijom. Jedini opipljivi temelj na kojem se hrišćanska vera moža izgraditi, unaprediti i učvrstiti jeste Biblija. Naravno, postoje i druga gledišta i stavovi po ovom pitanju, ali svi na jedan ili drugi način vode u apsurd i besmisao. Neki tvrde da je usmeno crkveno predanje podjednako važno, a po nekim pitanjima i važnije od Biblije. Zbog toga, hrišćanstvo i Bibliju moramo uporediti sa svetovnom državom i zakonom. Kao što ni na sudu ne važi usmena reč bez potkrepe pisanim dokumentom na osnovu članova zakona, tako ni u hrišćanstvu ni hrišćanskoj crkvi ne bi trebalo da važi nekakvo “predanje”, za koje ne znamo od koga je poteklo, kada je poteklo i da li je baš na pravi način preneseno. Kao što u državi zakone donosi skupština, neke prihvatajući a neke odbacujući, tako je i u prvim vekovima crkve (koja još nije bila podeljena) “kanonizovana” (ozakonjena) Biblija. Svakako, možemo pomisliti da je u procesu kanonizacije došlo do “pogrešno donetih zakona i odluka”, ali toliko duboko zadiranje spada u domen vere, jer se smatra da je Bog nadahnuo autore biblijskih tekstova kao i sveštenike koji su Bibliju kanonizovali. Sumnja ni na ovom nivou nije zabranjena, ali hrišćanstvo, kao ni postojanje Boga ne mogu se dokazati, pa se, razmotavajući istoriju hrišćanske vere, mora doći do tačke kada se dokazi oslanjaju na veru. Čitajući Bibliju, čovek spoznaje Boga i istinu, i primenjujući je u svom životu dolazi do odgovora na pitanja i potvrdu njene istinitosti.

            Sve je to lepo — i teorija i istorija, ali šta konkretno treba jedan hrišćanin da radi da bi stvarno bio hrišćanin? U praktičnom smislu, osnovna biblijska poruka i smisaona linija je vrlo jasna. Bog je stvorio čoveka sličnog sebi, dao mu je slobodu izbora: život (poslušnost) ili smrt (neposlušnost). Čovek je izabrao neposlušnost i smrt i odvojen je od svog Stvoritelja svojom grešnošću i neposlušnošću. Potom je napisao čoveku svoje zakone preko svog sluge Mojsija da bi mu pokazao kakvo je stanje u kojem se čovek nalazi i da više sam ne može da se iskobelja iz greha koji je prisutan u svakom Adamovom potomku i da ne može svojim trudom i dobrim delima da zadovolji Božiju pravdu. Bog ipak ne ostavlja čoveka na cedilu, zato što ga voli, i objavljuje preko svojih proroka da ima plan kojim će spasti celo čovečanstvo i da će se taj plan otelotvoriti jednog dana u danima koji slede. Božiji plan je njegov “jedinorođeni sin”, Isus Hrist, koji će ostaviti svoj nebeski presto i svu slavu, ograničiti se ljudskim telom, ali biti bezgrešan pred Bogom Ocem, poslušan do kraja u svemu. On će svesno dati svoj neukaljani život za sve ljude od početka sveta, bez razlike. Njegova smrt nije važna zato što je bio mučen i umro teškom smrću na krstu, nego zato što je izbrisao barijeru između nas i Boga Oca, našeg stvoritelja, i platio otkupninu za našu smrtnu presudu neposlušnosti. Zato što je poneo grehe svakog čoveka pojedinačno na sebe. Kao što je kroz Adama i Evu ceo ljudski rod osuđen na smrt, tako je i kroz Isusa Hrista ceo ljudski rod spasen. Hrišćanski život je u stvari priznavanje (mislima, rečima i delima, to jest, samim načinom života) te Isusove žrtve za moj život konkretno, prihvatanje i objavljivanje evanđelja (evanđelje znači radosna vest) da je sam Bog Sin sišao da bude među nama, umre za naše spasenje i za večni život u njemu i njegovom vaskrsenju.  Sve ostalo proističe iz te istine i te osnove i temelja. Biblija nam na praktičan način osvetljava put kojim treba da idemo i ona je putokaz i usmerenje ka mestu na koje smo krenuli, do konačnog cilja — večnog života u zajednici sa Bogom.

            Hrišćanska crkva je skup ljudi koji su prihvatili Isusa, Sina Božijeg za spasitelja i pomiritelja sa Bogom Ocem, a ujedno i mesto gde se čovek u takvom društvu može naučiti, doučiti, usavršiti i  učvrstiti u društvu drugih vernika. Crkva nije zgrada, nije prostorija u kojoj Bog sablasno i tiho boravi i gleda nas iz mraka, pa ne smemo da mu okrenemo leđa kada izlazimo. Crkva je mesto veselja, mesto radosti u poznanju i izučavanju istine o spasenju i izmirenju sa Bogom, mesto žive nade u srcima vernika, da ćemo uskoro Boga, stvoritelja svega pa i nas samih, koji u svojoj ruci drži sve što postoji, gledati licem u lice i živeti u izobilju njegove ljubavi, milosti i slave.

 

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *