ŠTA NAS HOROR FILMOVI UČE O HRIŠĆANSTVU

Autor: Victoria Sweatman Blogeri

Iako deluje paradoksalno, verovatno ne postoji filmski žanr (osim ako izuzmemo filmove koje je producirao Kirk Cameron) koji se doslednije ili eksplicitnije koristi hrišćanskim idejama i ikonografijom nego što to čini horor žanr.

Među filmovima The Exorcist, The Conjuring, The Exorcism of Emily Rose, Rosemary’s Baby, The Omen, Signs, Thirst, i The Wicker Man (da imenujemo samo neke), čini se da je najmračniji i najkrvaviji među žanrovima istovremeno i onaj koji je najviše inspirisan hrišćanstvom.

Akademski pogled na ovaj fenomen mogao bi biti da horor žanr jednostavno prisvaja od hrišćanstva estetiku misticizma, ili da se poziva na hrišćanstvo ne bi li ga podrivao. Cinična postavka bi mogla biti da je ustalasavanje hrišćanskih osećanja ili usmeravanje na strahove hrišćana lak i isplativ način da se isprovocira. Ali, postoji li legitiman hrišćanski pogled na horor?

Više je od koincidencije što se toliko horor filmova specifično poziva na hrišćanstvo. I uzevši u obzir broj horora koji hrišćanske tvrdnje uzimaju ozbiljno ili predstavljaju hrišćane u pozitivnom svetlu, ima tu više od podrivanja i provokacije.

Ali uprkos rasprostranjenosti hrišćanskih tema i motiva u horor filmovima ’ i čak uprkos tome što postoje filmadžije koje prave horore, poput Skota Deriksona, koji se izjašnjavaju kao hrišćani – mnogi hrišćani su oprezni kada se radi o ovom žanru, bilo zbog toga što zapravo pretpostavljaju da im je poreklo demonsko ili zbog toga što tumače da Pismo osuđuje sve uznemiravajuće sadržaje. Ono što vredi naglasiti je, ipak, da je samo Pismo puno uznemirujućih sadržaja i da takav sadržaj koristi zarad upućivanja ili rasvetljavanja.

Na sličan način, dobri horor filmovi, ne koriste samo naše strahove; oni nam pokazuju deliće istine kroz te strahove. Štaviše, čak i horor filmovi koji nisu direktno inspirisani hrišćanstvom mogu da nam ponude jedinstvene uvide u božansko postojanje koje hrišćani možda ne mogu naći u drugim filmovima.

Evo nekoliko razloga zašto hrišćani ne treba da se plaše ovog žanra.

Horor pokazuje značaj moralnosti

Neki su ukazali na to kako se horor, više nego bilo koji drugi žanr, eksplicitno bavi pitanjima dobra i zla. Štaviše, apsolutno ni jedan drugi žanr ne počiva na ubeđenju da postoji nešto takvo kao što je apsolutna moralnost.

Uostalom, šta biste uopšte mogli smatrati užasavajućim ako ne biste ni za šta mogli definitivno reći da je loše? Ne postoji stvar poput horora – pravog horora – u moralno relativnom univerzumu.

Počivajući na uverenju da ćemo ustuknuti pred scenama nasilja i izopačenosti, horor nas i fizički podseća da postojimo u svetu odgovornosti i posledica, ispravnog i pogrešnog. I to važi kroskulturalno – od japanskih filmova poput Audition, do francuskih kakav je Inside.

Horor nam pokazuje kakve posledice nastupaju kada veru u nauku i čoveka stavimo ispred vere Boga

Ni jedan žanr se ne bavi istovremeno naukom i natprirodnim tako često ili tako direktno kao što to čini horor. Ilustrovanjem opasnosti oba, horor nam omogućava da vidimo nepromišljenost toga da se u svom spasenju oslanjamo samo na sebe.

Na primer, ludi naučnik je ponavljajući motiv u horor filmovima od samog početka, i filmovi u kojima se ludi naučnik pojavljuje – filmovi poput „Frankenštajna“, „Ostrva izgubljenih duša“ i „Muve“ – mogu da ponude ozbiljnu kritiku nauke kada postane odvojena od moralnosti. Narativ o „Ludom naučniku“ nam takođe pokazuje opasnosti prepuštanja samoobožavanju i pokušaja menjanja boga u pitanjima života i smrti, stvaranja i uništavanja.

Drugi horor filmovi, poput „Isterivača đavola“ do ove pozicije dolaze iz drugog ugla, pokazujući da nam čisto naučni stavovi nisu dovoljni da objasne duhovna događanja.

Filmovi poput „Isterivača đavola“ – koliko god bio kontroverzan – takođe pokazuju da, suprotno liku ludog naučnika koji pokušava da preuzme moć od Boga, Bog uspeva da ostvari svoju volju kroz veoma grešne ljudske sluge. Kroz izuzetna dela običnih pojedinaca, film prepoznaje samopožrtvovanje kao vrstu natrprirodnog dela, onog koje naglašava konačno spasenje u Hristu.

Horor nas podseća na naše stanje pada

Za hrišćane može biti privlačno da se zadrže na činjenici da smo spaseni kroz Hrista, ali da ne prepoznaju razloge zbog čega nam je spasenje uopšte i trebalo.

Ali radost i olakšanje koje spasenje donosi, može se potpuno ceniti tek kada shvatimo horor ljudskih greha. Horor filmovi – bilo da se bave duhovima sa nedovršenim poslovima ili serijskim ubicama koji mlate sekirama – izazivaju nas da se suočimo sa grehom u svoj njegovoj ružnoći. To što imamo priliku da se setimo svoje pale prirode, može da nas podseti da budemo zahvalni za Hristovu žrtvu i da mu se obratimo za iskupljenje od sopstvenih greha.

Ništa od navedenog ne poručuje da čitaoci treba odmah da izađu i odu na najtvrđi horor film koji mogu da nađu. I, naravno, nisu svi horori jednaki. Postoji velika razlika uzmeđu filma koji korsti strah radi straha i onog koji strah koristi da bi zašao dublje, i hrišćani imaju posebnu odogvornost da naprave tu razliku.

Ali, ne treba svi horor filmovi da budu odbačeni na prvu loptu. Treba da ih podvrgnemo istim vrstama procene kao što to radimo i sa svim ostalim žanrovima.

Preuzeto sa sajta www.relevantmagazine.com

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *