NE, NE BIH MENJALA SVOJU MENTALNU BOLEST

Autor: Andrea Jongbloed Kaži

Kako nas nevolje oblikuju u ono što Bog želi da budemo

Pogledala sam prijetaljicu koja mi je upravo postavila pitanje. Zatekla me je nespremnu, ali znala sam da je to nešto što bi mnogi pitali kada bi imali priliku. U deliću sekunde, osetila sam kako odgovor raste u meni i oblikuje se u reči. „Ne, ne bih želela da živim bez mentalnog oboljenja,“ rekla sam joj. „Život sa mentalnom bolešću oblikovao me je u ovo što sam sada, a to nikada ne bih želela da promenim.“

Kao što bi bio svako ko nije oboleo od mentalne bolesti, moja prijateljica bila je iznenađena odgovorom, ali najiskrenije, ova borba je najveći izvor mog ličnog rasta i transformacija u nekog više nalik Hristu. Bilo da je u pitanju mentalna bolest, ili neka uobičajenija borba, nije li istina da nas naši najveći izazovi najviše i oblikuju.

Ovo su tri načina kako sam spoznala kako me moja jedinstvena borba dovodi bliže Božjoj svrsi.

Učenje saosećajnosti prema onima koji su marginalizovani

Iskustvo sa mentalnom bolešću pomoglo mi je da imam saosećanja za druge koji pate, bilo da je ta patnja povezana sa mentalnom bolešću ili ne. Lično, odrasla sam u dobrostojećoj porodici, u zemlji gde sam imala mnoga prava i prilike. Mi koji smo odrasli u državi gde su nam prilike na dohvat ruke, možemo imati problema da se saosećamo sa onima koji nisu bili te sreće.

Kao neko sa problemom, mogu da se saosećam sa onima koji se bore sa mentalnom bolešću, drugim ograničenjima ili jednostavno sa lošim životnim okolnostima. S obzirom na moje vaspitanje, da nisam iskusila izazove sa svojim mentalnim zdravljem, mislim da bih verovatno bila više orijentisana na sebe i kritičnija. Hrist želi da nas oblikuje da budemo bliži njegovom liku, želi da nas oblikuje u ljude koji brinu o drugima, posebno o onima na margini. U mom slučaju, Isus je iskoristio moju mentalnu bolest da mi pomogne da se oblikujem u onakvu osobu kakva on želi da budem. Razumevanje izazova koje život može doneti, pomaže nam da se zauzimamo za ljude koji se nalaze u centru tih izazova.

Učenje kako da se oslanjamo samo na Boga

Tokom uspona i padova života sa bipolarnim poremećajem, jedini izvor nade i mira na koji sam uvek mogla da se oslonim, bio je Bog. Porodica me je podržavala, prijatelji su bili tu za mene, ali Isus je onaj čije sam prisustvo uvek osećala i ko me je vodio kroz teška vremena. U mojim najdepresivnijim stanjima, Bog je bio taj koji me je vodio napred, iako sam povremeno želela da se prepustim očaju.

Kada se oslanjate samo na Isusa i približite mu se, počinjete da ličite na njega. Pavle ilustruje kako slabost može da se vidi u pozitivnom svetlu.

I da se ne bih ponio za premnoga otkrivenja, dade mi se žalac u meso, anđeo sotonin, da me ćuša da se ne ponosim. Zato triput Gospoda molih da otstupi od mene. I reče mi: dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvijem. Daklem ću se najrađe hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab onda sam silan.“ (II Korinćanima, 12:7-10)

Zauzimanje za pitanja svesti o mentalnoj bolesti i uklanjanje stigme

Stigma koja prati mentalnu bolest je tužna realnost. Lično sam doživela mnogo stigmom prouzrokovanih negativnih iskustava sa ljudima. Iako na prvi pogled to deluje kao negativna stvar, uvek postoji način da se stvari preokrenu. Stvorila sam brojne prilike da obrazujem ljude o izazovima mentalnog zdravlja.

Koristeći sopstvenu priču, mogu da govorim ljudima o bipolarnom poremećaju. Kada ljudi negativno odreaguju na to što imam bipolarni poremećaj, ja to vidim kao priliku da edukujem nekoga, pre nego da to shvatim lično. Trebalo mi je vreme da to postignem. Veoma me je pogađalo ako neko nije želeo da mi bude prijatelj zbog toga što imam mentalno oboljenje. Sad znam da imam dovoljno prijatelja, i želim samo one prijatelje koji me prihvataju takvu kakva sam.

Isus se borio sa stigmom u svoje vreme; leprozni ili ljudi sa invaliditetom su bili odbačeni od strane društva. Isus se borio za te ljude, udruživao se sa njima. I mi to možemo uraditi kao insajderi, boriti se za ljude sa mentalnom bolešću. Razbijanje mitova i straha od mentalne bolesti jeste obavljanje zadatka koji bi Hrist voleo da obavimo.

Bog nas nije postavio na Zemlju da bismo imali udoban život. On želi da se borimo sa nepravdom i da brinemo za one koji pate, bilo kroz direktnu službu, zastupanje ili ohrabrivanje. Isus želi da se udružimo sa onima koji pate, i često je lakše da to uradimo ukoliko smo i sami iskusili patnju. On želi da se oslonimo na njega i da verujemo da će nas Bog izbaviti iz situacija koje su nam bile teške, ali koje su nam pomogle da budemo sličniji Hristu.

Naposletku, nije li to cilj hrišćanina, da ide Isusovim tragovima i da bude njegovo oruđe svetu? Svaki sledbenik Hrista može da uradi ovo, ali ljudi sa problemima mentalnog zdravlja imaju jedinstvenu ulogu i poziv kao članovi jedne pogrešno shvaćene grupe:moć da promenimo mišljenje o mentalnoj bolesti onih oko nas, i da delimo kako nas je to oblikovalo da budemo više nalik Isusu je posebno jedinstvena.

Dakle, pitanje koje mi je Patriša postavila bilo je: „Ako bi mogla da učiniš da tvoja mentalna bolest nestane, i sve nevolje koje ti je prouzrokovala, da li bi to uradila?“ Moj odgovor ostaje isti, osoba koja sam danas je neko na koga sam ponosna.

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *