Da li ste ikada uhvatili sebe da kažete „MRZIM SVOJ ŽIVOT“?

Autor: ustani ustani Kaži

Mrzim svoj život

 


„Ko sam ja?“

„Zašto sam uopšte ovde?“
„Kuda idem?“

 

Čeznuo sam za srećom. Želeo sam da budem jedan od najsrećnijih ljudi na celom svetu. Želeo sam i smisao života. Tražio sam odgovore na pitanja:
„Ko sam ja?“
„Zašto sam uopšte ovde?“
„Kuda idem?“
Više od toga, želeo sam da budem slobodan. Želeo sam da budem jedan od najslobodnijih ljudi na čitavom svetu. Sloboda za mene nije bila raditi ono što želiš – to svako može. Za mene je sloboda bila imati snage da radiš ono što treba. Većina ljudi zna šta treba da rade, ali nemaju snage za to. Zbog toga sam počeo da tragam za odgovorima.

Gde pronaći pozitivnu promenu?

Činilo mi se da se gotovo svi bave nekakvom vrstom religije, pa sam otišao u crkvu. Mora da sam pogrešio crkvu jer sam se zbog toga samo osećao gore. Išao sam u crkvu ujutru, u podne i uveče, ali nije mi pomoglo. Po prirodi sam veoma praktična osoba i kada nešto ne funkcioniše, odbacim ga. I tako sam odbacio religiju.
Počeo sam da se pitam da li je prestiž odgovor. Biti vođa, posvetiti se nekom cilju, predati mu se, možda je to to, pomislio sam. Na univerzitetu koji sam pohađao, studenteske vođe su držale sve konce u rukama i koristile uticaj. Zbog toga sam se kandidovao za predsednika brucoša i izabrali su me. Bilo je divno što su me svi poznavali, što sam donosio odluke, i trošio novac univerziteta da dovedem predavače koje sam želeo. Bilo je sjajno, ali istrošilo se kao i sve drugo čime sam se u životu bavio. Probudio bih se u ponedeljak ujutru (obično s glavoboljom od prethodne večeri sa stavom „Eto, prođe još pet dana.“ Preživljavao sam od ponedeljka do petka. Sreća mi se vrtela oko tri večeri nedeljno – petka, subote i nedelje. A onda bi začarani krug počeo ispočetka.

Traženje životne, pozitivne promene

Verujem da je mali broj ljudi na univerzitetima i koledžima širom zemlje koji toliko iskreno pokušavaju da pronađu smisao, istinu i svrhu u životu, koliko ja.
U to vreme sam primetio grupicu ljudi – osam studenata i dva profesora. Delovali su nekako drugačije. Kao da znaju zašto veruju u to što veruju. Kao da znaju kuda idu.
Ti ljudi nisu samo pričali o ljubavi – primenjivali su je. Dok su svi drugi izgledali kao da će pokleknuti pod stresom, oni su izgledali zadovoljno, smireno, kao da ih se okolnosti uopšte ne dotiču. Činilo se da poseduju unutrašnji, stalni izvor radosti. Bili su odvratno srećni. Imali su nešto što ja nisam.
Kao prosečan student, kad god je neko imao nešto što ja nisam, poželeo bih to. I tako sam odlučio da se sprijateljim sa tim zagonetnim ljudima. Dve nedelje nakon te odluke sedeli smo svi zajedno u prostorijama studentske unije – šest studenata i dva profesora. Razgovor je krenuo u pravcu Boga.

Raspitivanje o životnoj, pozitivnoj promeni

Gnjavili su me, pa sam se konačno okrenuo ka zgodnoj studentkinji (nekada sam mislio da su svi hrišćani ružni), zavalio sam se u fotelju (da drugi ne bi pomislili kako sam zainteresovan) i rekao, „Kaži mi, šta vam je promenilo živote? Zbog čega su oni toliko različiti od života drugih u kampusu?“
Mlada žena je bila veoma ubedljiva. Pogledala me je pravo u oči i rekla dve reči koje nikada ne bih pretpostavio da ću čuti kao deo rešenja na univerzitetu: „Isus Hristos.“
Rekao sam, „Jao molim te, nemoj ni počinjati sa tim glupostima. Muka mi je od religije. Muka mi je od crkve. I Biblija mi se smučila. Samo mi nemoj prosipati to smeće od religije.“
Uzvratila je istom merom: „Hej, nisam rekla religija, rekla sam Isus Hristos. Ukazala mi je na nešto što ranije nisam znao: hrišćanstvo nije religija. Religija je kada ljudi pokušavaju da stignu do Boga dobrim delima, a hrišćanstvo je kada Bog prilazi ljudima i kroz Isusa Hrista im nudi odnos sa sobom.
Na univerzitetima ima verovatno više ljudi sa predrasudama u vezi sa hrišćanstvom nego bilo gde drugde na svetu. Pre izvesnog vremena upoznao sam asistenta koji je tokom predavanja izneo opasku da „ko god uđe u crkvu postaje hrišćanin.“ Pitao sam ga „Da li kad uđeš u garažu postaneš auto?“ meni su rekli da je hrišćanin neko ko iskreno veruje u Isusa Hrista.
Dok sam razmatrao hrišćanstvo, moji novi prijatelji su me podstakli da proučim Isusov život. Oktrio sam da Buda, Muhamed i Konfučije nikada nisu za sebe tvrdili da su Bog, ali da Isus jeste. Zamolili su me da pregledam dokaze Isusovog božanstva. Bili su ubeđeni u to da je Isus bio Bog u ljudskom obliku koji je umro na krstu zbog ljudskih grehova, da je bio sahranjen, ustao tri dana kasnije i da i danas može promeniti život osobe.
Mislio sam da se radi o farsi. Zapravo, mislio sam da su većina hrišćana idioti. Neke sam i upoznao. Čekao sam da hrišćanin ili hrišćanka progovore na času, pa da ih rastrgnem ili ponizim profesora. Mislio sam da kada bi hrišćanin imao moždanu ćeliju, ona bi umrla od usamljenosti. Nisam imao pojma.
Ali ti ljudi su me neprekidno izazivali. Konačno sam prihvatio izazov. Učinio sam to iz ponosa, da bi ih opovrgao, misleći da nema činjenica. Pretpostavljao sam da nema dokaza koje bi trebalo vagati.
Mnogo meseci kasnije došao sam do zaključka da je Isus Hristos morao biti to što je tvrdio. I to mi je predstavljalo problem. Um mi je govorio da je sve to istina, ali volja me je vukla u drugom pravcu.
Otkrio sam da biti hrišćanin dosta pogađa ego. Isus Hristos je direktno izazivao moju volju da mu verujem. Da ga citiram „Pogledaj me, stalno sam pred vratima i kucam. Ako me neko čuje i otvori mi vrata, ući ću!“ (Otkrivenje 3:20). Uopšte mi nije stalo da li je Hristos hodao po vodi ili pretvarao vodu u vino. Nisam želeo da mi neko pokvari zabavu. I tako mi je um govorio da je hrišćanstvo istinito, a volja je bežala u drugom pravcu.

Svesniji da mrzim svoj život

Kad god bih se našao u društvu tih entuzijastičnih hrišćana, nastao bi konflikt. Ako ste ikada bili u društvu srećnih ljudi kada ste sami bili neraspoloženi, znate koliko to može da nervira. Bili su toliko srećni, a ja toliko bedan, da bih bukvalno ustao i otrčao iz studentske unije. Dogurao sam dotle da bih otišao na spavanje u deset uveče, a ne bih zaspao do četiri. Znao sam da moram to izbaciti iz uma da ne bih sišao s uma! I konačno, srce i um su mi se povezali 19. decembra 1959, u 8:30 uveče, tokom druge godine studija – i postao sam hrišćanin.
Te noći molio sam se za četiri stvari kako bih uspostavio odnos sa Isusom Hristom koji mi je izmenio život. Prvo, rekao sam: „Gospode Isuse, hvala ti što si umro na krstu za mene.“ Drugo: „Ispovedam ti one stvari u mom životu koje ti nisu po volji i molim te da mi ih oprostiš i očistiš me“. Treće: „Upravo sada, najbolje što znam, otvaram ti vrata svog srca i verujem ti kao svom Gospodu i Spasitelju. Preuzmi kontrolu nad mojim životom i promeni me iznutra. Učini me osobom kakvom me želiš.“ I poslednje sam se pomolio: „Hvala ti što si u moj život ušao verom.“ Bila je to vera ne zasnovana na neznanju, već na istorijskim dokazima i Božjoj reči.
Siguran sam da ste slušali razne verske velikane kako govore o svom munjevitom prosvetljenju. Pa, ja sam se pomolio, a nije se dogodilo ništa. Baš ništa. I nisam se uzneo na krilima. Zapravo, nakon te odluke osećao sam se još gore. Mislio sam da ću zaista povratiti. „O ne,“ pomislio sam, „u šta su me sad uvukli?“ Zaista sam se osećao kao da su me izradili (siguran sam da ima onih koji tako misle!).

Bog i životna, pozitivna promena

Ali tokom sledećih pola godine do godinu i po dana, otkrio sam da nije tako. Život mi se zaista promenio. Jednom prilikom sam se raspravljao sa šefom odeljenja za istoriju na univerzitetu Midvestern i rekao mu da mi je život promenjen. Prekinuo me je rečima „Mekdauel, da li ti to pokušavaš da mi kažeš kako ti je Bog promenio život u 20. veku? Na kojim poljima?“ Nakon 45 minuta rekao je: „U redu, dovoljno je.“ Ispričaću vam nekoliko stvari koje sam ispričao njemu i publici tog dana.
Jedna od oblasti koje je Bog promenio bio je moj nemir. Uvek sam morao da se bavim nečim. Išao sam po kampusu, a um mi je bio poput vihora u kojem su konflikti izranjali sa svih strana i sudarali se. Seo bih i učio, ali nisam mogao. Nekoliko meseci pošto sam život predao Hristu, razvio sam nekakvu vrstu mira u umu. Nemojte me pogrešno razumeti. Nije se radilo o odsustvu konflikta. U odnosu sa Isusom nisam pronašao odsustvo konflikta, već sposobnost da sa njima izađem na kraj. I ne bih to menjao ni za šta na svetu.
Počeo je da mi se menja i temperament. Obično bih se istresao na bilo koga ko bi me popreko pogledao. Jednom prilikom tokom prve godine studija sam zamalo ubio nekog mladića i još uvek nosim ožiljke. Temperament je tako duboko bio deo mene da nisam ni pokušavao da ga svesno promenim. A onda sam zapao u krizu da puknem i shvatio da ne mogu. Od tada sam samo jednom u 14 godina eksplodirao (i nadoknadio bar šest godina tom prilikom!).

Pozitivna promena u vezi sa mržnjom

Postoji još jedna oblast na koju nisam ponosan. Međutim, pominjem je samo zbog toga što je mnogima potrebna takva promena u životu a ja sam pronašao njen izvor: Isusa Hrista. Radi se o mržnji. Mnogo sam mrzeo u svom životu. To nije bilo toliko očito spolja, već sam više gunđao iznutra. Nervirali su me ljudi, stvari, problemi. Ali jednog čoveka sam mrzeo više od bilo koga na svetu – svog oca. Mrzeo sam ga do srži. Za mene on je bio seoska pijandura. Svi su znali da mi se ćale opija. Prijatelji su me zadirkivali da mi se tata tetura unaokolo. Mislili su da mi ne smeta. I ja sam se –poput drugih – smejao naglas. Ali verujte mi, iznutra sam plakao. Dešavalo se da uđem u štalu i vidim majku toliko prebijenu da nije mogla da ustane satima, ležeći u kravljoj balezi. Kada su mi prijatelji dolazili u posetu, izveo bih oca, vezao ga u štali i parkirao kola iza silosa. Prijateljima smo govorili da je morao negde da ode. Mislim da niko nikoga ne mrzi toliko koliko sam ja mrzeo oca.
Nakon što sam se predao Hristu, on je ušao u moj život a njegova ljubav je bila toliko jaka da je oduzela mržnju i okrenula je naglavce. Mogao sam da pogledam tatu u oči i kažem „Tata, volim te“. I stvarno sam to mislio. Nakon nekih stvari koje sam učinio, to ga je potreslo.
Kada sam prešao na privatni univerzitet, imao sam saobraćajnu nesreću. Odneli su me kući imobilisanog vrata. Nikada neću zaboraviti kada je tata ušao u sobu. Pitao me je: „Sine, kako možeš da voliš ovakvog oca?“ Rekao sam: „Do pre šest meseci, prezirao sam te.“ Zatim sam podelio sa njim zaključke koje sam doneo o Isusu Hristu. „Tata, pustio sam Isusa Hrista u svoj život. Ne mogu baš najbolje da ti objasnim, ali zbog tog odnosa otkrio sam sposobnost da volim i prihvatim ne samo tebe, već i druge ljude takve kakvi su.“
Četrdeset pet minuta kasnije, dogodilo mi se nešto najuzbudljivije u životu. Neko iz moje sopstvene porodice, neko ko me toliko dobro poznaje da ga ne bih mogao zavarati, rekao je „Sine, ako Bog može da učini od mog života ono što je učinio od tvoga, onda želim da mu pružim priliku“. I tako se moj otac pomolio sa mnom ni poverovao Hristu za oproštaj greha.
Promene se obično dešavaju nekoliko dana, nedelja, meseci, čak i čitavu godinu. Moj otac se, međutim, preobrazio preda mnom. Kao da se neko sagnuo i upalio svetlo. Nikada nisam bio svedok takve promene, ni pre ni kasnije. Tata je posle toga samo jednom okusio viski. Prineo ga je usnama i to je bilo to. Došao sam do jednog zaključka. Odnos sa Isusom Hristom menja živote.

Životna, pozitivna promena

Možete se smejati hrišćanstvu, možete ga izvrnuti ruglu i ismejati. Ali ono funkcioniše. Menja živote. Ako verujete Hristu, počnite da posmatrate stavove i dela, pošto Isus Hristos menja živote.
Ali hrišćanstvo se ne može nikome nametnuti. Samo možete ispričati ono što ste naučili. Posle toga, sve je na drugima.

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *