KO NAM JE OKLEVETAO NADU?

Autor: RokoKerovec Roko Kerovec

nada

Naši civilizacijski očevi su se u svašta nadali…

Cinizam je uteha i zaštita. Možda se tako ne čini na prvu loptu s obzirom na to da je reč o vrsti zajedljive, britke, pa, neretko, i zlobne oštroumnosti. Cinici argumentovano (makar moguće i netačno) nalaze kreativne načine da ismeju stvari, ideje i događaje u kojima drugi nalaze ohrabrenje i spremnost naspram svekolike ljudske aktivnosti koju nazivamo životom. Nije to čista zloba, za cinika je ovde reč o razotkrivanju još jednog uzaludnog investiranja samih sebe u ljudski „projekat nade“ koja je – kako se priča – kurva. No, pogrešno bi bilo ljutiti se na cinike što bi oni bacali klipove u točkove onima koji se usude da se nadaju. Cinizam je pokušaj samooslobođenja putem smeha i intelektualne igre koji najsnažnijima omogućavaju oazu lucidnosti u haotičnom i besmislenom svetu. Na neki način, cinizam je i oblik poziva naivnima da se pridruže ovoj igri, da se spasu od ove istorijske bludnice koja uvek obećava i zavodi, a potom izdaje i napušta. Nada, poput crne udovice, uvek umire poslednja. No ova strategija je još uvijek bolja od one koja se sa teskobom besmisla nosi beskrupuloznošću, pohlepom, požudom, mržnjom, ogorčenjem, nasiljem ili autodestruktivnošću. Nada je očigledno došla na zao glas; ali, za to ipak nisu krivi cinici već njeni nezakoniti ljubavnici.

Naši civilizacijski očevi su se u svašta nadali i „svašta“ je ljubovalo sa njihovom nadom. Uzdali su se u Crkvu, u Državu, u Doktrine, u Razum, u Tržište i na kraju u Sebe kao u poslednje utočište iskorišćene i silovane nade. Skandalozno je da na ovom putu gorčine baš nada biva oklevetana i to baš od strane svojih svodnika koji su je podvodili za časak mira i sigurnosti. Kada je Crkva u prosvetiteljskoj revoluciji krajemXVIII veka proglašena nedostojnom ljudske nade, ponuđen joj je novi partner – gospodin Razum.  „Dajte Razumu šansu!“ – vikalo se tada s krovova. „Dajte mu vremena i njegove operacije će odgovoriti na sva pitanja vredna odgovora. Oslobodite ga od mentorstva praznoverja i svoje nade položite u njega – napredak je neizostavan, a prosvetljenje iza ugla!“. Kada se prosvetljenje u racionalnom XX veku preobrazilo u tamu okrutnih totalitarizama i dvaju najrazornijih ratova ljudske istorije, na krovove se popeo postmodernistički glas i dramatično proglasio: „Razum je mrtav! – Nema nade!“. Za kratko vreme je ovo zvučalo kao oslobođenje jer je razočaranje bolno stezalo prethodnu generaciju (nada je patila u lošoj vezi sa prosvetiteljskim optimizmom), a raskid je barem prekinuo tu bol. Odjednom je haos zazvučao lepo, i svaki klinac na ulici je intuitivno osećao da se napio na vrelu mudrosti kad bi sa smeškom zaključio da je sve relativno. Neki su klinci postali cinici, a neke je postalo baš briga (ovi potonji umeju da budu  opasni kad odrastu). Postoje i dalje savremeni kandidati za nadine ljubavnike, poput poštene vlade, fudbalskog plasmana ili globalne ekonomske stabilnosti, ali njih ćemo danas verovatnije oterati psovkom nego vezati nadom. „U nadi je spas…“ – rugamo se jedni drugima.

Neka jedno bude jasno rečeno povodom tobožnje mudrosti beznađa: Čovek koji nadom neće gledati dobrotu, lepotu i ljubav kao svoju buduću baštinu, ili će poput cinika estetizovati besmisao, te u očajanju nalaziti nadahnuće za igru (tešeći samog sebe), ili se (ne)svesno i sam uključiti u haos pa opsluživati besmisao. Besmisao uništava ljudskost, a haos je drugo ime zla; nada je ono što nas čuva od ovakve dehumanizacije. Ona je stanje ljudskosti koje usred haosa živi životom harmonije kojoj, na kraju, i pripada. Po njoj je čovek dovoljno odlučan da se bori za harmoniju,  a opet dovoljno ranjiv, da kažem „mekan“, da su mu potrebni i drugi i da ih voli, jer kako kaže Pavle iz Tarza: „Nada koja se vidi nije nada“ (Rimljanima 8:24-25; Biblija). Prestanite klevetati nadu! Nije ona kriva, pogrešne smo joj ljubavnike odabrali. Pravo pitanje je – koji je odgovarajući partner nade? Ili da izađemo na čas iz alegorije, u šta da se pouzdamo usred životnog haosa, a da je dovoljno osnovano da ne razočara, i dovoljno realno da se ne vidi u svetu očiglednog besmisla?

Da smo na nekom drugom kontinentu, možda bi odgovor trebalo da počne drugačije, no ne treba da se izvinjavamo ako krenemo od prve reference naše zajedničke nade: smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. Njegova sudbina pristaje nadi kao rukavica ruci. U našem haotičnom svetu Isus je pobedio smrt, najavljujući kako svoju pobedu deli sa čitavim čovečanstvom i svim stvorenjima. Događaj nije nasumičan (haotičan) budući da se ova drama odvila pod scenarističkom matricom jevrejskih svetih spisa u okolnostima koje su želele da ga protumače kao besmislen. Događaj je takvog karaktera da je lansirao sveljudsku zajednicu nade: Jevrejska Pisma koja obećavaju pobedu harmonije nad haosom su u događaju Isusa Hrista postala stvarnost, pa postoje dobri razlozi za verovanje kako poslednji čin ove pobede još nismo videli. Smrt nije poslednja reč, a haos nije ultimativna stvarnost. Besmisao ne može da vlada u istom Svetu u kom je Isus ispunio obećanja drevnih spisa o konačnom trijumfu harmonije – Šalom. Tako govori nada venčana za Isusa Hrista i u svom turbulentnom veku trajanja, nije razočarana već 2000 godina.

Drugačije se živi u ovoj perspektivi. Dela lepote, kreativnosti, dobrote i ljubavi nisu slučajnosti koje se kao nus-produkt javljaju na marginama sveprisutnog haosa, kao prolazne epizode koje svoju vrednost imaju same po sebi pa ih smrt na kraju rasturi. U viziji Kraljevstva Božjeg kao baštini Njegovog stvorenja, ova dela postaju građevinskii blokovi koji će se ugraditi u konačnu harmoniju i postati deo njene neprolazne slave. Ako su učinjena u Hristu, smrt ih ne može uništiti. Stoga se dela ljubavi ne brane ljubomorom, konzervatizmom ili nasiljem u groznici beznađa, već nadom u Hristovu pobedu. To nije religijski formatiran život, to je u najširem smislu život vredan življenja.

Klevetanje nade i dalje ostaje na snazi ili joj se i dalje prinose pogrešni partneri. Spomenuta izdržljivost nade živi u drugačijem scenariju od onog koji se proglašava s krovova naše civilizacije. Scenariji beznađa su od samog početka hrišćanstva bili suzbijani scenarijem nade. Sv. Pavle je držao da „sve što je nekada napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom, koje daje Pismo, trajno imamo nadu“ (Rimljanima 15:4; Biblija). Poput omiljenog umetničkog dela (visoke ili popularne kulture) kojem bi se čitav život vraćali kako bi nas iznova nadahnjivalo, život s Biblijom čuva nadu vernom Isusu, a život vrednim življenja. Karakter nade jeste takav da se povezuje i da joj je potreban i drugi. U tom smislu Pavle nastavlja raniju misao: „I neka vam Bog, izvor te strpljivosti i utehe, da da imate isti osećaj jedan prema drugome po primeru Isusa Hrista“ (Rimljanima 8:5; Biblija). Uz Bibliju i zajedništvo ljudi koji žive u biblijskom scenariju, nada u Isusovu pobedu postaje stvaran izazov beznađu, a smislen život uvreda haosu. Uključivanje u ovaj projekat nade jeste povezivanje sa hiljaduletnjim radom Duha života koji suzbija duh smrti, ali to je već jedna druga priča. Ko nam je oklevetao nadu? Nije važno, sve dok smo u stanju da se pobunimo  protiv ove klevete i da damo protiv-proglas: „U hršićanskoj nadi je spas!“… Bez ironije za kraj.

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *