2

KAŠIKA

Autor: Zorka Vukovic Zorka Vuković

kasika

 


Da li život jedemo malom ili velikom kašikom?

 

Živeći u današnjem svetu brzine i neprestanih stimulacija, pitanje koje sebi stalno, možda nesvesno, ponavljamo je – da li život jedemo malom ili velikom kašikom.

Definicije male/velike kašike je široka i valjda svima jedinstvena, jer bi, idući idealnom pretpostavkom, trebalo sami da budemo jedinstveni i neponovljivi. I tako i jeste – ma koliko nas nervirale kopije kopija koje srećemo na ulici, činjenica je da je svaka (i svaki) od tih ofarbanih ljušturica neponovljivo biće, sa sebi svojstvenim mislima i strahovima, planovima i shvatanjima. Ne postoje dve iste misli čak ni kad ih jedna ista osoba pomisli, baš na isti način i istim rečima, jer svaka od njih uključuje i naše doživljaje i emocije, naše gene i naše iskustvo, ali i taj trenutak čiji je deo postala…

Dakle – kašika. Danas, velika kašika je uglavnom brzina, broj doživljaja u danu, broj lica koje sretnemo, broj stvari koje uradimo, broj “WoW doživljaja” koje imamo, sve to recipročno broju minuta koje provedemo u tišini, molitvi ili sami sa sobom. Biti sam sa sobom, strašno je. Tužno. Imati mali broj prijatelja takođe je poziv na uzbunu. Mali broj izlazaka nedeljno, zabrinjava. Mali broj partnera koje smo promenili – problematičan je. Mali broj stvari koje smo isplanirali, odbija.

Reći ćete – živimo u takvom vremenu, sve je brzo, vreme je novac, stvari se brzo odvijaju, gubljenje vremena je gubljenje života! Definišite mi gubljenje vremena. Samo to. Ne raditi ništa? Zavrsiti, na primer, srednju školu i blejati noć i dan u parku sa takođe blejačkom ekipom uz pivo i džoint? Ispijanje kafe i ispiranje usta pričama o ljudima koje poznajete ili ne poznajete? Ja bih kroz takve primere definisala gubljenje vremena. Potpuna stagnacija bez (potrebnog) konstantnog oblikovanja “ja” – iskustvima, trudom, naporima. Udisanje istog “vazduha” kroz jednostavno postojanje. Slika zamrznuta u vremenu i prostoru. Portret Dorijana Greja, koji stoji na nekom tavanu, uvek u istoj pozi, i tako skupljajući prašinu stari, ovoga puta bespovratno. Slažem se, to nije život, to je životarenje.

Naše manične odbrane u vidu napijanja, izlazakaizlazakaizlazaka, menjanja devojaka/momaka, pretrpavanje obavezama i “interesovnjima”, nisu rešenje za one koji su odlucili da ŽIVE, SVOJ život, sa SAMIM SOBOM, suočeni sa svojim mislima, svojim unutrašnjim svetom u harmoniji. Kad su tužni, tužni su, kad su srećni – super je.

Šta je poenta? Poenta je da ono što danas znači jesti život velikom kašikom, živeti svaki dan kao da je poslednji, biti u akcijama konstantno, nije ništa drugo nego mnogi vidovi bežanja. Bežanja od depresije, od razmišljanja, od suočavanja sa sobom, sa svojim emocijama, željama, stavovima, strahovima, manama, kompleksima, gubicima. Bežanje od upoznavanja sebe samih, onakvih kakvi zaista jesmo. Neprestano jurimo ako ne obaveze, onda stimulacije svih mogućih vidova, a u jednoj tački dođe do toga da doza mora da se poveća, ali da sad ništa nije dovljno, jer je sve staro i već viđeno.

Ako želite da bežite od sebe, to je Vaš izbor. Ako ne želite da znate ko ste, ko god da ste, i to je Vaš izbor. Samo, ponestane energije i za to, kada se malo zađe u godine. Ili pre.

JA nas uvek stigne, ma koliko daleko i ma kako brzo bežali. Run For Your Life, ali sad promenite smer.

 

Podelite ovaj članak

Comments 2

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *