KAKO POMOĆI PRIJATELJU KOJI SE BORI SA MENTALNOM BOLEŠĆU

Autor: Rachel Moreland Kreni

Zamislite sledeće.

Pali ste niz stepenice i polomili ste nogu. Zovete hitnu pomoć i užurbano vas odvode u bolnicu.

Kada stignete u Urgentni centar, umesto da vam odmah pomognu, kažu vam da morate da čekate svoj red jer vaša povreda nije tako ozbiljna. Kada zatražite nešto protiv bolova, kažu vam da vam ne trebaju i da morate da prestanete da osećate bol. Umesto da vas prijatelji i porodica teše, kažu vam da prevaziđete to i da prestanete da dramite.

Mnogi bi ovaj scenario opisali kao nepravedan i bili bi besni što su tretirani na takav način. Nažalost, scenario ovog tipa je uobičajen kod pacijenata koji imaju problema sa mentalnim zdravljem.

Niko ne bi reč rekao ako je neko otišao kod lekara zbog slomljene noge, ali ako je neko potražio pomoć zbog anksioznog poremećaja ili zbog depresije, mnogi bi u tome videli problem.

Ja sam iz prve ruke iskusila tu vrstu stigme.

Tokom druge godine koledža, otišla sam u Urgentni žaleći se na teškoće sa disanjem, bol u grudima i ubrzan rad srca. Ono što u to vreme nisam znala, jeste da imam napad panike. Nakon serije testova koji su eliminisali najgore, prišao mi je doktor. Bio je iznerviran. Sa mnom je sve bilo u redu. Zbog mene je izgubio vreme, to je jasno i glasno odzvanjalo na njegovom licu. Onda je nastavio da mi priča zašto bi mi bilo bolje da „prevaziđem“ svoja osećanja kao velika devojčica.

Bila sam ponižena.

Moj susret sa stigmom u sistemu zdravstvene zaštite bio je ekstreman i bolan, ali ono što me još više ubija jeste to što znam da nisam jedina. Čula sam mnogo sličnih priča od osoba koje pate od anksioznosti ili depresije o nejednakoj pažnji i tretmanu od strane zdravstvenih radnika.

Za to možemo delimično kriviti način na koji kao društvo diskutujemo o mentalnoj zaštiti. Vremenom se ustalila opasna stigma protiv onih sa mentalnim problemima kojom se minimiziraju njihovi izazovi i ignoriše se usmeravanje na koren koji često leži u hemijskom disbalansu ili prirodnim predispozicijama koje su izvan njihove kontrole.

Dakle, šra treba da uradimo kako bismo okrenuli stigmu?

Prema Nacionalnom savezu za mentalno zdravlje (National Alliance on Mental Illness), procenjuje se da jedna od pet osoba u Sjedinjenim Američkim Državama iskusi probleme sa mentalnim zdravljem. S obzirom na ovu zapanjujuću statistiku, vreme je da naši umovi i stavovi prođu kroz drastične promene.

Promenimo svoje umove.

Potrebno je da promenimo stav.

Počnite sa odgovaranjem na nekoliko osnovnih pitanja koja će vam pomoći da shvatite prirodu ovih izazova sa kojima se neke od naših sestara i braće u crkvama suočavaju.

Mentalni zravlje je za mnoge ponekad nedostižna ideja, jer uključuje merenje kvaliteta nevidljivih faktora kao što je naša emocionala, psihološka i društvena dobrobit. Stanje našeg mentalnog zdravlja zavisi od stresa, našeg okruženja, starosti i drugih faktora. Ono utiče na to kako mislimo, osećamo i td. Ono takođe pomaže u određivanju toga kako se odnosimo prema drugima i kako pravimo izbore.

Mentalno i fizičko zdravlje su blisko povezani. Loše fizičko zdravlje može dovesti do povećanja rizika razvijanja mentalnih problema, a slabljenje mentalnog zdravlja takođe može uticati na fizičku dobrobit.

Mnogi faktori koji su van kontrole osobe mogu imati značajan uticaj na mentalno zdravlje, kao što su osećaj da ste voljeni, osećaj porodičnog identiteta ili zlostavljanje.

Okončavanje stigme koja prati nekoga ko pokušava da nađe podršku ili tretman za dobrobit mentalnog zdravlja, zahtevaće promenu socijalne paradigme.

Promenimo svoje etikete.

Generacijama, na mentalno zdravlje se gledalo sa prezirom. Ljudi koji su patili od depresije i anksioznosti često su etiketirani kao „nestabilni“.

Etiketiranje je glavni krivac zbog kog stigma istrajava danas. Čin etiketiranja počinje u umu. Počinje sa stavovima ljudi o nekome ili o nečemu, bez obzira na to koliko su pogrešni, i manifestuje se spolja.

Važno je prepoznati te etikete i pogrešna uverenja ljudi oko nas. Oni ne odslikavaju osobu u njenoj celosti i jedni drugima činimo protivuslugu time što se međusobno stavljamo u te kutije.

Etiketirati „anksioznim“ nekoga ko već pati od anksioznog poremećaja je krajnje obeshrabrujuće i može dovesti osobu do toga da veruje da je definisana poremećajem.

Predlažem da nismo anksiozni.

Mi smo ljudi koji imaju problema sa anksioznim poremećajem, to je sve. Anksioznost nas ne definiše; to je nešto što prevazilazimo svakog dana.

Naposletku, mi smo definisani problemima u svojim životima, bilo da su oni mentalni, emocionalni ili spoljašnji.
Kao Božja deca, naš identitet obezbeđuje Onaj koji nam daje snagu da se izdignemo iznad naših okolnosti, naših emocija i naših borbi. U tom prevazilaženju, mi idemo napred zajedno.

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *