DA LI JE NAUKA SAHRANILA BOGA? (8)

Autor: John Lennox Kreni

Šta je pre bilo: nauka ili filozofija?

Izgleda da Kurc zagovara ovakav pogled. On definiše naturalizam kao filozofiju koja proizilazi iz prirodnih nauka. To znači da naučnik najpre proučava svemir, formuliše svoje teorije i zatim uočava da one zahtevaju naturalističku ili materijalističku filozofiju.

Međutim, kao što smo već istakli, slika nauke koja nastupa tabula rasa, tj. potpuno otvorenog uma, koja ne unosi filozofska predubeđenja u proučavanje prirodnog sveta, veoma je pogrešna. Čak je moguće da se događa upravo suprotno od onoga što Kurc sugeriše. Na primer, imunolog Džordž Klajn (George Klein) kategorički tvrdi da njegov ateizam nije utemeljen na nauci, već a priori na verovanju. Komentarišući pismo u kome ga jedan njegov prijatelj opisuje kao agnostika, on piše: “Nisam agnostik. Ja sam ateista. Moj stav se ne temelji na nauci, već na veri […] Odsutnost Stvoritelja, nepostojanje Boga, moja je detinja vera i vera zrelog čoveka, nepokolebljiva i sveta.”[1]

Usput zapažamo kako Klajn, kao i Dokins, smatra da su vera i nauka u suprotnosti, što je mišljenje s kojim se ne slažem.

Na sličan način, u svojoj recenziji zadnje knjige Karla Sagana, harvardski genetičar Ričard Luontin (Richard Lewontin) jasno daje do znanja da su njegova materijalistička uverenja nastala a priori. On ne samo da priznaje da njegov materijalizam ne proizilazi iz nauke kojom se bavi, već upravo suprotno, priznaje da njegov materijalizam zapravo svesno određuje prirodu onoga što smatra naukom: “Naša spremnost da prihvatimo naučne tvrdnje koje su protiv zdravog razuma ključ je razumevanja stvarne borbe između nauke i natprirodnog. Stojimo na strani nauke, uprkos očiglednoj apsurdnosti nekih od njenih konstrukcija […] bez obzira na toleranciju naučne zajednice prema neargumentovanim pričama tipa ‘eto tako’, jer smo se unapred odredili za […] materijalizam. Nije reč o tome da nas metode i institucije nauke prisiljavaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje pojavnog sveta, već upravo suprotno: prisiljeni smo da – svojim a priori prianjanjem uz materijalne uzroke – stvaramo istraživački aparat i sisteme koncepata koji će proizvoditi materijalistička objašnjenja, bez obzira na to koliko se to protivilo intuiciji, i bez obzira na to koliko to mistično izgledalo neupućenima.”[2] [3]

Ova izjava jednako je šokantna koliko je i iskrena. I upravo je suprotna stavu koji zastupa Pol Kurc.

Luontin tvrdi da postoji borba između “nauke i natprirodnog”, ali odmah protivreči samome sebi priznajući da nas nauka sama po sebi ne prisiljava na materijalizam. To podržava naš stav da se prava borba ne vodi toliko između nauke i vere u Boga, već između dva pogleda na svet : materijalističkog, ili šire, naturalističkog, i teističkog pogleda na svet. Na kraju krajeva, celokupna Luontinova verska predanost materijalizmu, po njegovom vlastitom priznanju, nije ukorenjena u nauci, već u nečem potpuno drugačijem, što postaje jasno kada u nastavku kaže: “Osim toga, taj materijalizam je apsolutan, jer ne možemo da dozvolimo da Bog stavi nogu u vrata.”

Nisam siguran da li bi se Dokins tako predano trudio da iskoreni ovu vrstu “slepe vere” u materijalizam kao što se trudi da iskoreni veru u Boga, iako bi trebalo da to uradi radi doslednosti. U svakom slučaju, šta zaista znači izraz “ne možemo” kada je reč o tome da se Bogu ne dâ da nogom stane u vrata? Ako nas nauka, kako to tvrdi Luontin, ne prisiljava da budemo materijalisti, onda se “ne možemo” očigledno ne odnosi na nemoć nauke da ukaže na postojanje te Božije noge. To jednostavno mora da znači da “mi materijalisti ne možemo da dozvolimo Božijoj nozi da stane na vrata“. Naravno, tvrditi da “materijalisti ne mogu da dozvole Bogu da stane nogom u vrata” predstavlja tautologiju. Materijalizam odbacuje Božiju nogu i, ako bolje razmislimo, i sama vrata. Na kraju krajeva, za materijaliste ne postoji “napolju”, jer “kosmos je sve što postoji, sve što je postojalo i sve što će ikada postojati”. Međutim, to odbacivanje ne povlači za sobom apsolutno nikakve implikacije o postojanju takve noge ili vrata; ono ne predstavlja ništa više od neutemeljene tvrdnje da Luontin lično ne veruje ni u jedno od ovo dvoje. Na kraju krajeva, ako neka fizičarka namerno kreira uređaj koji može da detektuje zračenje samo unutar vidljivog dela spektra, bilo bi apsurdno, bez obzira na to koliko koristan takav njen uređaj bio, da počne da negira postojanje npr. rendgenskih zraka, koje zbog same građe uređaja ne može da vidi.

Naravno, bilo bi jednako pogrešno tvrditi da se naučnici predani materijalističkim ili naturalističkim pretpostavkama ne mogu dobro baviti naukom, kao što bi bilo pogrešno to tvrditi za teiste. Osim toga, da ne bismo izgubili osećaj za meru, potrebno je imati na umu da će nauka koja se temelji na ateističkim pretpostavkama u velikoj većini slučajeva dovesti do jednakih rezultata kao i nauka utemeljena na teističkim pretpostavkama.[4] Na primer, ako u praksi pokušamo da otkrijemo kako funkcioniše organizam, gotovo je nebitno da li je organizam dizajniran ili je samo naizgled dizajniran. Ovde pretpostavka “metodološkog naturalizma” (ponekad nazvanog “metodološki ateizam”) kao i pretpostavka koju možemo da nazovemo “metodološki teizam” dovode do, u osnovi, jednakih rezultata. To je tako jednostavno zato što se proučavanom organizmu u oba slučaja pristupa kao dizajniranom.

Opasnost upotrebe izraza kao što su “metodološki ateizam” ili “metodološki naturalizam” sastoji se u tome što bi se moglo učiniti da oni podržavaju ateistički pogled na svet i ostavljaju utisak da je ateizam na neki način povezan s uspehom nauke, iako ne mora da bude tako. Da bismo to još jasnije videli, jednostavno zamislimo šta bi se dogodilo kad bismo izraz “metodološki teizam” počeli da koristimo u literaturi umesto izraza “metodološki ateizam”. Odmah bi ga glasno uklonili uz tvrdnju da bi mogao da ostavi utisak kako je upravo teizam doprineo uspehu nauke.

Pa ipak, otkrivamo nešto prilično neshvatljivo, a to je da postoje naučnici teističkih uverenja koji insistiraju na definisanju nauke na ovaj direktno naturalistički način. Na primer, Ernan Mekmalin (McMullin) piše: “[…] metodološki naturalizam ne ograničava naše proučavanje prirode, on samo određuje koja vrsta proučavanja se svrstavaju u nauku. Ako neko želi da ima drugačiji pristup prirodi – a postoje brojni drugačiji pristupi – metodološki naturalista nema razloga da tome prigovara. Naučnici treba da se ponašaju na ovaj način; naučna metodologija ne prihvata tvrdnju da se određeni događaj ili vrsta događaja mogu objasniti direktnim pozivanjem na Božje stvaralačko delovanje.”[5]

Postoji važna razlika između Luontina i Mekmalina. Luontin ne dopušta postojanje Božije noge i tačka. Po Mekmalinu, možda postoji Božija noga, ali nauci ne pripada da nešto kaže o tome. On smatra da postoje drugi pristupi prirodi, ali oni se ne smatraju naukom i zato neminovno možemo da ih smatramo manje autoritativnim. Mišljenja smo da ni izraz “metodološki naturalizam” ni “metodološki teizam” nisu od naročite pomoći, što znači da je bolje izbegavati oba.

Međutim, jedno je izbegavati korišćenje određene beskorisne terminologije; ali ono što nijedan naučnik ne može da izbegne jeste lično opredeljenje za određenu filozofiju. To opredeljenje, kao što smo već rekli, verovatno neće mnogo ili neće uopšte uticati na proučavanje načina na koji nešto funkcioniše, ali može da odigra odlučujuću ulogu u proučavanju kako je sve počelo ili proučavanju koje se tiče našeg razumevanja nas samih kao ljudskih bića.

 

Da li uvek sledimo dokaze?

Umesto da bez adekvatne diskusije definišemo nauku kao, u suštini, primenjeni naturalizam, i time kao metafizički unapred određenu, kako bi bilo da je shvatimo kao istraživanje i teorisanje o prirodnom poretku, i na taj način naglasimo suštinu prave nauke, a to je spremnost da sledimo empirijske dokaze bez obzira na to kuda će nas odvesti. Sada dolazi ključno pitanje: šta se događa ako naša istraživanja u ovim oblastima počnu da proizvode dokaze koji su u sukobu s našim pogledom na svet – ako je tako nešto uopšte moguće zamisliti?

Kao što je to odlično izrazio Tomas Kun (Kuhn),[6] napetosti mogu da se jave kad se pojave empirijski dokazi koji su u sukobu s prihvaćenim naučnim okvirom (ili paradigmom, kako je naziva Kun) unutar kog većina naučnika radi na datom području.[7] Čuveno odbijanje nekih sveštenika da pogledaju kroz Galilejev teleskop klasičan je primer te vrste napetosti. Za njih su posledice suočavanja s fizičkim dokazima bile nešto što nisu mogli da podnesu, jer njihova omiljena aristotelovska paradigma nikako nije mogla da bude pogrešna. Međutim, nisu samo sveštenici krivi za ovakvo mračnjaštvo. Na primer, početkom XX veka, genetičare koji su sledili Mendela progonili su marksisti, jer se smatralo da su Mendelove ideje o nasleđivanju nespojive s marksističkom filozofijom, tako da marksisti nisu dozvoljavali Mendelovim sledbenicima da slede dokaze.

Kao i u slučaju odbacivanja Aristotelove filozofije, ukorenjenost stavova može da znači da će biti potrebno mnogo vremena pre nego što se nakupi dovoljna količina dokaza i nova paradigma zameni postojeću. Naučna paradigma ne mora odmah da se raspadne kada se pojave nekakvi suprotni dokazi, iako moramo reći da istorija nauke poznaje nekoliko izuzetaka vrednih pažnje. Na primer, kad je Raderford (Rutherford) otkrio jezgro atoma, odmah je opovrgao dogmu klasične fizike i smesta je došlo do promene paradigme. Isto tako, DNK je gotovo preko noći zamenila proteine u svojstvu osnovnog genetskog materijala. Ovi primeri, svakako, nisu uključivali duboka i neugodna pitanja koja se tiču svetonazora. Komentar Tomasa Nejgela izražava ovo na prikladan način: “Naravno, ubeđenje je često pod kontrolom volje; ponekad može da bude i pod prisilom. Očigledni primeri su politički i religijski. Međutim, suptilniji oblik zarobljenog uma nalazimo u čisto intelektualnim kontekstima. Jedan od najjačih motiva zarobljenog uma jeste jednostavna glad za samim verovanjem. Onima koji pate od ovoga teško pada da neko duže vreme nemaju stav o predmetu koji ih interesuje. Oni mogu lako da promene stav kad se pojavi alternativa koja može da se prihvati bez nelagodnosti, ali ne vole da budu u stanju neopredeljenosti.”[8]

Međutim, nije uvek moguće prihvatiti neku od alternativa bez nelagodnosti, posebno kada dokazi prete ili naizgled prete nečijem pogledu na svet, pri čemu može da dođe do ogromnog otpora pa čak i do neprijateljstava prema svima koji žele da slede dokaze u smeru u kome se čini da vode. Osoba mora da bude snažna da bi mogla da pliva protiv struje i da rizikuje da bude izložena poruzi svojih kolega. Pa ipak, neki intelektualci impresivnog kalibra čine upravo to. “Čitav moj život bio je vođen Platonovim i Sokratovim načelima”, piše Entoni Flu o svom nedavnom prelasku s ateizma na teizam. “Sledi dokaze kuda god oni vode.” A šta ako se to ljudima ne dopada? “Baš šteta”, odgovara on.[9]

 

Rezime dosadašnjeg izlaganja

Čini se da postoje dve krajnosti koje treba izbegavati. Prva se sastoji u tome da odnos nauke i religije sagledavamo isključivo kao sukob. Druga je smatrati celokupnu nauku filozofski ili teološki neutralnom.[10] Reč “celokupna” je važna, zato što se vrlo lako može desiti da izgubimo osećaj za proporcije i počnemo da smatramo celokupnu nauku taocem filozofskih struja. Nikad ne možemo dovoljno da naglasimo da su velika područja nauke zaštićena od uticaja takvih filozofskih opredeljenja, ali ne baš sva – i upravo je tu problem.

nastaviće se…

 

[1]   The Atheist in the Holy City, Cambridge, MA, MIT Press, 1990, str. 203.

[2]
Ne možemo da ne aplaudiramo ovde iskazanoj Levontinovoj otvorenosti – on nije nesvestan svoje predanosti jednom pogledu na svet, niti pokušava da to sakrije.

[3]
Recenzija knjige Karla Sagana The Demon Haunted World: Science as a Candle in the Dark, New York Review of Books, 9. januara 1997.

[4]
Pretpostavljamo da zato komisije kod intervjua za prijem na naučna radna mesta obično ne postavljaju pitanja o verskim uverenjima, iako to nije potpuno nepoznata pojava.

[5]
“Plantinga’s Defence of Special Creation”, Christian Scholar’s Review, 1991, str. 57.

[6]
The Structure of Scientific Revolutions
, 2. izdanje, University of Chicago Press, 1970.

[7]
Paradigma ne mora biti jednako sveobuhvatna kao i svetonazor, ali je često istina da ova dva koncepta ukazuju na tesno povezane ili čak jednake pojave.

[8]   Mortal Questions, Cambridge, Cambridge University Press, 1979. str. xi.

[9]   Associated Press, 9. decembra 2004.

[10]
Detaljniju savremenu diskusiju o odnosu između nauke i religije videti u: Mikael Stenmark: How to Relate Science and Religion, Grand Rapids, Eerdmans, 2004.

 

Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *