DA LI JE NAUKA SAHRANILA BOGA? (7)

Autor: John Lennox Kreni

DOMETI I OGRANIČENJA NAUKE

“U onoj meri u kojoj je znanje dostupno, do njega se mora doći naučnim metodama, a ono što nauka ne može da otkrije, to ljudski rod ni ne može da zna.”

Bertrand Rasel

 

“Činjenica da nauka ima svoja ograničenja, međutim, jasno se manifestuje u njenoj nemoći da odgovori na osnovna detinja pitanja o početku i kraju svega, kao što su: ‘Kako je sve započelo? Zašto smo ovde? Koji je smisao života?’”

ser Piter Medavar (Peter Medawar)

 

 

Nadnacionalni karakter nauke

Nauka je pre svega nadnacionalna. Za mnoge, uključujući i pisca ove knjige, jedno od značajnih obeležja bavljenja naukom jeste i pripadnost istinski međunarodnoj zajednici koja nadilazi bilo kakve granice: rasne, ideološke, verske, političke i nebrojene druge koje razdvajaju ljude jedne od drugih. Sve se to zaboravlja kad se okupimo da bismo otkrivali tajne matematike, razjašnjavali kvantnu mehaniku, borili se protiv bolesti, istraživali osobine neobičnih materijala, formulisali teorije o unutrašnjosti zvezda, razvijali nove načine proizvodnje energije ili proučavali kompleksnost proteomike.

Upravo zbog ovog ideala međunarodne zajednice ljudi koji se slobodno bave naučnim radom, nesputani spoljnim uplitanjem koje može da ih razdvoji, razumljivo je da se naučnici uznemire kad se pojavi opasnost da metafizika podigne glavu, ili još gore, kad se pojavi pitanje Boga. Ako postoji ijedno područje koje može (i koje treba) da sačuva religijsku i teološku neutralnost, nije li to upravo nauka? Uglavnom i jeste tako. Velika područja prirodnih nauka većim su delom, daleko iznad svih ostalih, upravo takva. Na kraju krajeva, osobine elemenata, periodni sistem elemenata, vrednosti temeljnih konstanti prirode, struktura DNK, Krebsov ciklus, Njutnovi zakoni, Ajnštajnova jednačina i tome slično u suštini nemaju nikakve veze s posvećenošću sferi metafizičkog. Zar onda nisu i sva ostala područja takva?

 

Definicija nauke

To nas vraća na naše pitanje: šta je nauka? Nasuprot popularnom shvatanju, ne postoji jedna jedinstvena naučna metoda koju svi prihvataju, iako se određeni elementi redovno pojavljuju uporedo pri pokušaju da se opiše šta obuhvata “naučna” aktivnost: hipoteza, eksperiment, podaci, dokazi, modifikovana hipoteza, teorija, pretpostavka, objašnjenje itd. Međutim, precizna definicija nam izmiče. Da bismo to ilustrovali, razmotrimo sledeći pokušaj Majkla Ruza (Michael Ruse). On smatra da se nauka “po definiciji bavi samo onim što je prirodno, ponovljivo i podložno zakonima”.[1]

Pozitivna strana ove definicije jeste u tome što će nam ona sigurno pomoći da razlikujemo astronomiju od astrologije. Međutim – ako je ostavimo ovakvom – najočiglednija slabost ove definicije sastoji se u tome što ona iz nauke isključuje veći deo savremene kosmologije. Standardni model nastanka svemira opisuje jedinstven događaj – nastanak svemira ne može da se (lako) reprodukuje. Razumljivo je da bi kosmologe naljutila tvrdnja da se njihove aktivnosti ne karakterišu kao nauka.

Postoji i drugi način gledanja na stvari, koji predstavlja suštinski deo metodologije savremene nauke, a to je metod zaključivanja do najboljeg objašnjenja (ili abdukcije, kako se ponekad naziva). Kod ponovljivih događaja možemo da budemo sigurni da je dopušteno verovati svojim tumačenjima kao najboljim objašnjenjima ako ona mogu da predviđaju, dok kod neponovljivih događaja još uvek možemo da se pitamo koje je najbolje objašnjenje za ovaj ili onaj događaj ili pojavu. Logika je sledeća: Ako A, onda verovatno B. Opažamo B, tako da A postaje kandidat za moguće objašnjenje B. Izgleda da Ruz izostavlja ovo iz svoje definicije.

Bez obzira na sve, njegova neadekvatna definicija ipak jeste korisna zbog toga što nas podseća na to da nema sve u nauci jednaku vrstu autoriteta. Naučna teorija koja se temelji na ponavljanom posmatranju i eksperimentisanju mogla bi (i trebalo bi) da ima veći autoritet od one koja nije takva. Uvek postoji opasnost da zanemarimo ovu misao i počnemo da pridajemo drugoj autoritet prve, što je tema o kojoj ćemo još da govorimo.

Da sve bude još složenije, prosvetiteljski ideal hladno racionalnog naučnog posmatrača – potpuno nezavisnog i slobodnog od svih unapred stvorenih teorija, filozofskih, etičkih i verskih opredeljenja, koji se bavi istraživanjem i koji dolazi do neostrašćenih, nepristrasnih zaključaka koji predstavljaju apsolutnu istinu – danas ozbiljni filozofi nauke (a i većina naučnika) smatraju mitom koji je posledica uprošćavanja. Poput ostatka čovečanstva, naučnici imaju predrasude i predubeđenja koja unose u svaku situaciju. To možemo da vidimo iz nekih tvrdnji koje smo već razmatrali. A i same opservacije neizostavno trpe od “opterećenosti teorijama” – ne možemo ni da izmerimo temperaturu bez postojanja teorije o toploti, koja je u njenoj osnovi.

Na mnogo dubljoj ravni ponašanja elementarnih čestica, fizičari su otkrili da svaki proces posmatranja unosi smetnje koje ne mogu da se ignorišu. Nobelovac Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) zaključuje da se “prirodni zakoni matematički formulisani u kvantnoj teoriji više ne bave samim elementarnim česticama, već našim znanjem o njima”.[2]

Takođe postoji intenzivna rasprava među savremenim naučnicima o tome da li se nauka temelji na posmatranju i predviđanju ili na problemima i objašnjavanju. Kada na kraju postavimo svoje teorije, sami podaci ih donekle osporavaju: na primer, kroz konačan skup datih tačaka može da se povuče beskonačno mnogo krivih. To znači da u samoj svojoj prirodi nauka neizostavno sadrži određenu količinu konvencija i provizornih rešenja.

Odmah ćemo dodati da je ovo daleko od tvrdnje da je nauka nekakva potpuno subjektivna i proizvoljna društvena konstrukcija, kako to smatraju neki mislioci postmodernih uverenja.[3] Verovatno je pošteno reći da su većina naučnika, ako ne i svi, “kritički realisti”, što znači da veruju u objektivan svet koji se može proučavati, i da im njihove teorije, iako nisu “istina” u nekom konačnom ili apsolutnom smislu, omogućavaju sve bolje poimanje stvarnosti, što možemo da vidimo na primeru razvoja shvatanja svemira – od Galileja preko Njutna do Ajnštajna.[4]

Međutim, vratimo se Ruzovoj definiciji nauke, jer treba reći još nešto. Na šta on misli kada kaže da se nauka bavi samo “prirodnim”? To sigurno znači bar to da se predmeti koje nauka proučava nalaze u prirodi. Međutim, može da podrazumeva i to da objašnjenja tih predmeta mogu da budu naučna samo ako se oslanjaju isključivo na fiziku, hemiju i prirodne procese. Svakako, ovakvo shvatanje je uobičajeno. Na primer, profesor ekologije i evolucije Masimo Piljući (Massimo Pigliucci) tvrdi: “Temeljna pretpostavka nauke je da svet može da se objasni u celosti isključivo fizičkim terminima, bez pozivanja na božanska bića.”[5] U sličnom tonu, nobelovac Kristijan de Div (Christian de Duve) piše: “Naučno istraživanje počiva na ideji da sve pojave u svemiru mogu da se objasne u okviru prirode, bez natprirodne intervencije. Strogo govoreći, ova misao nije a priori filozofski stav ili svedočanstvo vere. To je postulat, radna hipoteza, i trebalo bi da budemo spremni da je napustimo ako se suočimo s činjenicama koje odolevaju svakom pokušaju racionalnog objašnjavanja. Međutim, mnogi naučnici se ne trude da ovo razlikuju, prećutno ekstrapolirajući od hipoteze do tvrdnje. Oni su potpuno zadovoljni objašnjenjima koja daje nauka. Poput Laplasa (Pierre-Simon Laplace), nemaju potrebu za ‘hipotezom o Bogu’ i poistovećuju naučni stav s agnosticizmom, ako ne i s otvorenim ateizmom.”[6]

Ovde nalazimo jasno priznanje da je, za mnoge, nauka praktično nerazdvojno povezana s metafizičkom privrženošću agnosticizmu ili ateizmu. Usput primećujemo da se suptilno implicira da “natprirodnu intervenciju” treba poistovećivati s “odolevanjem svakom pokušaju racionalnog objašnjavanja”. Drugim rečima, “natprirodno” podrazumeva “iracionalno”. Onima među nama koji su se upuštali u ozbiljna teološka promišljanja ova misao izgleda prilično promašeno: shvatanje po kom postoji Bog Stvoritelj predstavlja racionalnu misao, a ne iracionalnu. Poistovetiti “racionalno objašnjenje” s “prirodnim objašnjenjem” u najboljem slučaju je samo pokazatelj snažne predrasude, a u najgorem kategoričke greške.

De Divov pogled dele mnogi naučnici. Taj pogled je, na primer, izrazio sudija koji je u slučaju Kicmiler i ostali protiv Školskog saveta za oblast Dovera[7] (2005), presudio da je “inteligentni dizajn” religijsko, a ne naučno gledište. Sudija Džons otvoreno tvrdi: “Svedočanstva stručnjaka otkrivaju da je od naučne revolucije u XVI i XVII veku nauka ograničena na traženje prirodnih uzroka u objašnjavanju prirodnih pojava […] Iako natprirodna objašnjenja mogu da budu važna i da imaju vrednost, nisu deo nauke […] Ovu konvenciju koju je nauka samoj sebi nametnula, i koja ograničava istraživanja na proverljiva, prirodna objašnjenja prirodnog sveta, filozofi nazivaju ‘metodološki naturalizam’, a ponekad se naziva i naučnom metodom […] Metodološki naturalizam je danas ‘osnovno pravilo’ nauke i on traži od naučnika da traže objašnjenja u svetu oko nas na temelju onoga što možemo da zapažamo, ispitamo, repliciramo i proverimo.”

Filozof Pol Kurc (Paul Kurtz) razmišlja na sličan način: “Naturalističkoj filozofiji je svojstvena predanost nauci. Naturalizam zapravo u opštem smislu možemo da definišemo kao filozofsko uopštavanje metoda i zaključaka nauke.”[8]

Sad možemo da razumemo zašto je takav pristup privlačan. Kao prvo, omogućuje lako razlikovanje prave nauke od praznoverja, astronomije od astrologije ili hemije od alhemije, na primer. Takođe pomaže u izbegavanju “Boga praznina”, lenjog razmišljanja koje za određene pojave kaže: “Ako to ne razumem, mora da je to učinio Bog ili bogovi.”

Međutim, postoji bar jedan ozbiljan nedostatak ovog pristupa. Ovako bliska veza između nauke i naturalizma može da dovede do toga da se bilo kakvi podaci, pojave ili tumačenja koja se ne uklapaju u naturalistički način razmišljanja ne shvate ozbiljno ili možda čak i naiđu na žestok otpor. Naravno, ovo je nedostatak samo ako je naturalizam pogrešan kao filozofija. Ako je naturalizam ispravan, onda se ovakav problem naprosto nikada neće pojaviti, u konačnom smislu, čak i ako bude bilo potrebno mnogo godina da se pronađe naturalističko objašnjenje date pojave.

nastaviće se…

 

[1]
Darwinism Defended
, Reading, Addison-Wesley, 1982, str. 322.

[2]
The Physicist’s Conception of Nature
, London, Hutchinson, 1958, str.15.

[3]   Njihove sugestije uzrokovale su tzv. “naučne ratove”.

[4]
Međutim, ipak je važno, posebno na onim područjima nauke na kojima se može očekivati najveći uticaj svetonazora, da naučnici redovno proveravaju u kojoj meri se ne bave onim što Stiv Vulgar (Steve Woolgar) naziva “pasivnim opisivanjem prethodno postojećih činjenica o svetu, već se, umesto toga, aktivno bave formulisanjem ili konstruisanjem karaktera tog sveta” (Science: The very idea, New York, Routledge, 1988, ponovno objavljeno 1993).

[5]
Citirano u: John Angus Campbell i Stephen C. Meyer, Darwinism, Design and Public Education, East Lansing, Michigan State University Press, 2003, str. 195.

[6]   Life Evolving, New York, Oxford University Press, 2002, str. 284.

[7]   Kitzmiller et al. vs. Dover Area School District.

[8]
Philosophical Essays in Pragmatic Naturalism
, Buffalo, New York, Prometheus Books, 1990, str. 12.

Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *