DA LI JE NAUKA SAHRANILA BOGA? (5)

Autor: John Lennox Kreni

Mitski sukobi: Galilej i Rimokatolička crkva, Haksli i Vilberfors

Jedan od glavnih razloga zbog kojih je potrebno odrediti razliku između uticaja koji je na uspon nauke imala nauka o Stvaranju i uticaja drugih vidova religijskog života (uključujući i odnos prema politici) jeste potreba da bolje razumemo dva istorijska događaja koji se često koriste kao paradigme kako bi se u javnosti očuvalo široko rasprostranjeno shvatanje po kom se neprekidno vodi rat između nauke i religije – što predstavlja koncept često nazivan “tezom o sukobu”. Ovde govorimo o dva najpoznatija sukoba u istoriji: prvi, malopre pomenuti, suprotstavio je Galileja i Rimokatoličku crkvu; drugi je onaj između Hakslija (Henry Huxley) i Semjuela Vilberforsa (Samuel Wilberforce) oko poznate knjige Čarlsa Darvina Poreklo vrsta. Ako bolje pogledamo, međutim, ove priče ne podržavaju tezu o sukobu; ovaj zaključak će iznenaditi mnoge, ali ga podupire istorija.

Primetimo najpre ono što je očigledno: Galilej se pojavljuje na našem popisu naučnika koji su verovali u Boga. On nije bio agnostik ili ateista u zavadi s tadašnjim teistima. Dejva Sobel (Dava Sobel), u svojoj briljantnoj biografiji pod naslovom Galilejeva kći (Galileo’s Daughter)[1], efikasno pobija ovaj mitološki utisak da je Galilej bio “otpadnik koji je ismevao Bibliju”. Ispostavlja se, zapravo, da je Galilej čvrsto verovao u Boga i Bibliju, i to celog svog života. Smatrao je da su “zakoni prirode napisani Božijom rukom, jezikom matematike” i da je “ljudski um Božije delo, i to jedno od najboljih”.

Osim toga, Galilej je uživao veliku podršku religioznih intelektualaca – bar na početku. Astronomi moćne jezuitske obrazovne ustanove pod imenom Rimski kolegijum (Collegio Romano) u početku su podržavali njegov astronomski rad i hvalili ga zbog toga. Međutim, oštro su mu se suprotstavljali sekularni filozofi, koje je razbesnela njegova kritika Aristotela.

“To je bio recept za nevolju. No, treba naglasiti, u početku ne s crkvom. Ili je bar Galilej to tako doživljavao. U svom čuvenom Pismu nadvojvotkinji Kristini (1615) tvrdi da su mu se profesori Univerziteta toliko protivili da su pokušali da utiču na crkvene vlasti da se izjasne protiv njega. Profesorima je bilo jasno šta je Galilej doveo u pitanje: njegovi naučni argumenti pretili su aristotelijanstvu koje je vladalo Univerzitetom.”

U duhu razvoja moderne nauke, Galilej je želeo da oblikuje teorije o svemiru na temelju dokaza, a ne argumenata koji se pozivaju na apriorne postulate u opštem smislu, a naročito na autoritet Aristotela. Zato je pogledao u svemir kroz svoj teleskop, a ono što je video satrlo je u prah neke od najvećih Aristotelovih astronomskih spekulacija. Galilej je video sunčeve pege koje su nagrđivale lice Aristotelovog “savršenog sunca”. Godine 1604. opazio je supernovu, što je dovelo u pitanje Aristotelov model “nepromenljivog neba”.

Aristotelijanstvo je bilo preovladavajući pogled na svet, a ne samo paradigma koju je nauka morala da sledi, ali su se u tom pogledu na svet već nazirale pukotine. Osim toga, protestantska reformacija je osporavala autoritet Rima, tako da je, iz perspektive Rima, religijska bezbednost bila pod sve većom pretnjom. Bila su to vrlo osetljiva vremena. Za boj spremna Rimokatolička crkva, koja je, kao i skoro svako u to vreme, prigrlila aristotelizam, osećala je da ne može da dozvoli bilo kakve ozbiljnije izazove Aristotelu, iako je počelo da se šuška (posebno među jezuitima) da Biblija baš i ne podržava Aristotela u svemu. Ipak, ta šuškanja nisu bila još dovoljno glasna da bi sprečila snažan otpor Galileju koji će doći od strane Univerziteta i Rimokatoličke crkve. Međutim, čak i tada, razlozi za nastanak tog otpora nisu bili samo intelektualne i političke prirode. Doprinos je dala i ljubomora, ali i, valja priznati, Galilejev nedostatak osećaja za diplomatiju. Izazivao je tadašnju elitu objavljujući svoje radove na italijanskom jeziku, a ne na latinskom, želeći da na taj način određenu intelektualnu moć pruži i običnim ljudima. Bio je predan onome što će se kasnije nazivati javnim razumevanjem nauke.

Galilej je takođe imao štetnu i kratkovidu naviku da oštrim rečima osuđuje one koji se nisu slagali s njim. Osim toga, svoje ideje nije promovisao u skladu sa službenim uputstvom da u svoj Dijalog o dva glavna sistema sveta (Dialogue Concerning the Two Principal Systems of the World) uključi argument svog starog prijatelja i poštovaoca pape Urbana VIII (Maffeo Barberini), prema kome je Bog, s obzirom na svoju svemoć, mogao da stvori bilo koji prirodni fenomen na mnogo različitih načina, što bi učinilo drskom tvrdnju filozofa prirode da su pronašli jedinstveno rešenje. Galilej se ovome povinovao, ali tako što je ovaj argument u svojoj knjizi stavio u usta priglupe ličnosti koju je nazvao Simplicio (“glupak“). Ovde će neki prepoznati klasičan primer kako da sebi radite o glavi.

Naravno, ne može biti nikakvog opravdanja za to što je Rimokatolička crkva koristila moć Inkvizicije da ućutka Galileja, niti za viševekovno odgađanje njegove “rehabilitacije”. Ipak, treba naglasiti da, opet nasuprot raširenom verovanju, Galilej nikada nije bio mučen, dok je svoj “kućni pritvor” proveo uglavnom u luksuznim privatnim rezidencijama svojih prijatelja.[2]

Iz Galilejeve priče možemo da izvučemo nekoliko važnih lekcija. Prva lekcija je za one koji su skloni da ozbiljno shvataju biblijski izveštaj. Teško je zamisliti da bi danas iko verovao da je Zemlja u središtu svemira i da se planete i Sunce okreću oko nje. To znači da prihvataju Kopernikov heliocentrični sistem za koji se Galilej borio i smatraju da on nije protivan Bibliji, iako su gotovo svi pre Kopernika i u njegovo vreme mislili, kao i Aristotel, da se Zemlja nalazi u fizičkom središtu svemira, a tu ideju su potkrepljivali bukvalnim tumačenjem nekih delova Biblije. Na koji način je došlo do promene? Jednostavno tako što se Bibliji[3] pristupilo na prefinjeniji, suptilniji način. Tako se uvidelo da se Biblija, npr. kada tvrdi da sunce “izlazi”, izražava fenomenološki, tj. opisuje pojavu iz perspektive posmatrača, bez opredeljivanja za određenu teoriju Sunčevog sistema ili poretka planeta. Danas naučnici čine to isto: u običnim razgovorima takođe govore o izlasku sunca, zbog čega ih obično ne smatramo pritajenim sledbenicima Aristotela.

Iz ovoga treba da izvučemo važnu pouku: moramo da budemo dovoljno ponizni i da pravimo razliku između onoga što Biblija govori i našeg tumačenja. Biblijski tekst bi mogao da bude sofisticiraniji nego što smo prvobitno mislili, pa bismo mogli da se nađemo u opasnosti da ga koristimo za podupiranje ideja koje nikada nisu bile biblijsko učenje. Na kraju se ipak pokazalo, tada i kasnije kroz istoriju, da je Galilej bio u pravu.

Na kraju, postoji i jedna sasvim druga pouka, koja se ne zapaža baš tako često. Upravo je Galilej, koji je verovao u Bibliju, promovisao bolje razumevanje svemira, i to ne samo, kao što smo videli, protiv mračnjaštva nekih crkvenih velikodostojnika[4], već, pre svega, protiv otpora (i mračnjaštva) svetovnih filozofa koji su, baš kao i sveštenici, takođe bili uvereni sledbenici Aristotela. Današnjim filozofima i naučnicima takođe treba poniznost kada se nađu u svetlu dokaza, čak i ako im na te dokaze ukažu oni koji veruju u Boga. Neverovanje u Boga nije nimalo bolja garancija naučnog pravoverja od vere u Boga. Jasno je da – i u doba Galileja i danas – kritikovanje dominantne naučne paradigme nosi sa sobom rizik, bez obzira na to ko se upušta u kritikovanje. Završimo ovaj deo tvrdnjom da “Galilejev slučaj” zapravo ničim ne potvrđuje pojednostavljeno shvatanje po kome su nauka i religija dve suprotstavljene strane.

 

Rasprava između Hakslija i Vilberforsa u Oksfordu 1860.

Suprotstavljenost nauke i religije ne dokazuje ni drugi često navođeni slučaj: rasprava održana 30. juna 1860. pred Britanskim udruženjem za napredak nauke u Prirodnjačkom muzeju u Oksfordu, u kojoj su učestvovali T. H. Haksli (“Darvinov buldog“) i biskup Semjuel Vilberfors (“Sladunjavi Sem”). Povod za debatu bilo je predavanje Džona Drejpera (John Draper) o Darvinovoj teoriji evolucije – knjiga Poreklo vrsta bila je objavljena sedam meseci pre toga. Ovaj susret često se prikazuje kao jednostavan okršaj između nauke i religije, u kome je kompetentan naučnik uverljivo porazio neukog sveštenika. Pa ipak, istoričari nauke pokazali su da je i ovo shvatanje vrlo daleko od istine.[5]

Kao prvo, Vilberfors nije bio neuk. Mesec dana nakon spomenutog istorijskog događaja, objavio je na 50 strana prikaz Darvinovog dela (u publikaciji Quarterly Review), za koji je Darvin rekao: “Neobično mudro. Vešto pronalazi sve problematične delove i ističe sve poteškoće. Sjajno me preispituje.” Kao drugo, Vilberfors nije bio mračnjak. Bio je odlučan u tvrdnji da debata ne bi trebalo da se vodi između nauke i religije, već je to trebalo da bude naučna debata – naučnik protiv naučnika, na naučnim osnovama – što je namera koja se ističe u sažetku njegovog prikaza: “Izneli smo prigovore predmetnim stavovima isključivo na naučnim osnovama. Učinili smo to na temelju čvrstog uverenja da je to način na koji treba da se prosuđuje o istinitosti ili neistinitosti takvih argumenata. Nemamo naklonosti prema onima koji se protive bilo kojim činjenicama ili navodnim činjenicama u prirodi, ili bilo kakvim zaključcima logički izvedenim iz njih, samo zato što veruju da su u suprotnosti s onim što im se čini da naučava Otkrivenje. Mislimo da su takvi prigovori utemeljeni na strahu, što je nespojivo s čvrstom i dobro utemeljenom verom.”[6] Snaga ove tvrdnje možda će iznenaditi mnoge koji su jednostavno poverovali u legendarnu verziju opisa ovog susreta. Možemo čak da s pravom u Vilberforsu prepoznamo duh sličan Galilejevom.

Osim toga, prigovori Darvinovoj teoriji nisu dolazili samo od strane Crkve. Ser Ričard Oven, koji je tada bio vodeći anatom (s kojim se, usput rečeno, konsultovao Vilberfors), protivio se Darvinovoj teoriji, baš kao i eminentni naučnik Lord Kelvin.

Što se tiče izveštaja savremenika o debati, Džon Bruk[7] ističe da je događaj u početku privlačio malo ili nimalo pažnje. Važna je činjenica da o čuvenom okršaju između Hakslija i biskupa nisu pisale nijedne tadašnje londonske novine. Zapravo ne postoje ni službeni zapisi o susretu, a većina izveštaja dolazi od Hakslijevih prijatelja. Sâm Haksli napisao je da “ljudi nisu mogli da prestanu da se smeju” zbog njegove duhovitosti, i da veruje da je bio “najpopularniji čovek u Oksfordu čitava dvadeset i četiri sata nakon toga”. Međutim, činjenice govore da debata nije bila nimalo jednostrana. Jedne novine kasnije su objavile da se jedan obraćenik na Darvinovu teoriju nakon debate na kojoj je bio prisutan odrekao od nje. Botaničar Džozef Huker (Joseph Hooker) gunđao je da Haksli nije “predstavio temu u obliku i na način koji bi zadobio publiku”, pa je sve morao da nosi sam. Vilberfors je napisao tri dana kasnije arheologu Čarlsu Tejloru (Charles Taylor): “Mislim da sam ga potpuno potukao.” Izveštaj u novinama The Athenaeum ostavlja utisak da su obojica osvojila podjednako časti, tvrdeći da su i Haksli i Vilberfors “našli protivnika dostojnog svog oružja”.

Frenk Džejms (Frank James), istoričar Kraljevske institucije Velike Britanije (Royal Institution) u Londonu, sugeriše da je rašireno mišljenje o Hakslijevoj pobedi možda posledica toga što Vilberfors nije bio omiljen, što je činjenica koja nedostaje u većini izveštaja: “Da Vilberfors nije bio tako nepopularan u Oksfordu, on bi bio junak dana, a ne Haksli.”[8] Kao da ga je pratila Galilejeva senka!

Pažljivom analizom rušimo, dakle, dva glavna stuba na koja se oslanja teza o sukobu. Istraživanja su zapravo toliko potkopala ovu tezu da istoričar nauke Kolin Rasel (Colin Russell) iznosi sledeći opšti zaključak: “Uobičajeno verovanje da je […] odnos između religije i nauke tokom proteklih nekoliko vekova obeležen dubokim i trajnim neprijateljstvom […] ne odgovara istorijskoj istini, već je zapravo toliko groteskna karikatura da je potrebno objasniti kako je uopšte zaslužilo bilo kakvo poštovanje.”[9]

Jasno je stoga da su u igri morale biti neke moćne sile, jer kako drugačije objasniti tako duboku ukorenjenost u javnom mnjenju ovog mita o sukobu. Moćne su zaista i bile. Kao i u slučaju Galileja, nije se radilo samo o intelektualnoj valjanosti određene naučne teorije. I ovde su moćne institucije odigrale ključnu ulogu. Haksli je poveo krstaški rat želeći da osigura primat profesionalnih naučnika, nove klase koja se rađala, nad povlašćenim položajem sveštenih lica, koliko god intelektualno nadarena ona bila. Želeo je da osigura da polugama moći upravljaju isključivo naučnici. U tom ratu, legenda o poraženom biskupu koga je potukao profesionalni naučnik dobro je poslužila i iskorišćena je do krajnjih granica.

Međutim, vidi se da je u igri bilo još nečeg. Centralni element Hakslijevog krstaškog rata istakao je Majkl Pul (Michael Poole).[10] On piše: “U ovom okršaju, pojam ‘Priroda’ pisan je velikim početnim slovom i dobio svoje ovaploćenje. Haksli je odenuo ‘Gospu Prirodu’, kako ju je nazivao, atributima dotad rezervisanim za Boga, što je taktika koju su od tada drugi revno oponašali. Pri tome je logički neprihvatljivo pripisivanje prirodi (svemu fizičkom što postoji) sposobnosti planiranja i stvaranja svega što postoji, prošlo nezapaženo. ‘Gospa Priroda’, poput nekih drevnih boginja plodnosti, nastanila se među nama i svojim majčinskim rukama obgrlila viktorijanski naučni naturalizam.” Tako je mitski sukob bio (i ostao) preuveličan i besramno korišćen kao oružje u još jednoj bici, ovoga puta stvarnoj – između naturalizma i teizma.

nastaviće se…

 

[1]   Beograd, Plato, 2007.

[2]
Čitalac koga zanimaju detalji može da pročita odlično poglavlje o Galileju u knjizi: John Brooke i Geoffrey Cantor, Reconstructing Nature, Edinburgh, T&T Clark, 1998.

[3]
Galilej se osvrnuo na ovo u svom čuvenom pismu nadvojvotkinji Kristini od Toskane (1615) u kome je ukorio one koji ne shvataju da se “ispod površinskih značenja tih [biblijskih] odlomaka možda nalazi drugo značenje”.

[4]
Vredno je pažnje da je 1559. godine papa Pavle IV uspostavio prvi rimski Indeks zabranjenih knjiga u kome je, među brojnim drugim knjigama, zabranio prevode Biblije na savremene jezike, pa u svetlu te činjenice treba da se zapitamo na čijoj je strani bila ova crkva.

[5]
Videti, na primer, J. H. Brooke, The Wilberforce-Huxley Debate: Why Did It Happen?, Science and Christian Belief, 2001, str. 13, 127-141.

[6]
Videti: “WiIberforce and Huxley, A Legendary Encounter”, Lucas J. R., The Historical Journal, 22 (2), 1979, 313-330.

[7]
Science and Religion – Some Historical Perspectives
, Cambridge, Cambridge University Press, 1991, str. 71.

[8]
Videti: David M. Knight i Matthew D. Eddy, Science and Beliefs: from Natural Philosophy to Natural Science 1700-1900, London, Ashgate, 2005.

[9]
“The Conflict Metaphor and its Social Origins”, Science and Christian Belief, str. 1, 3-26, 1989.

[10]
Beliefs and Values in Science Education
, Buckingham, Open University Press, 1995, str. 125.

Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *