DA LI JE NAUKA SAHRANILA BOGA? (4)

Autor: John Lennox Kreni

Zaboravljeni koreni nauke

U osnovi nauke nalazi se uverenje da je svemir uređen. Bez ovog dubokog uverenja nauka ne bi bila moguća. Zato imamo pravo da pitamo: Odakle dolazi to uverenje? Čini se da Melvin Kalvin (Calvin), dobitnik Nobelove nagrade za biohemiju, nimalo ne sumnja u njegovo poreklo: “Dok pokušavam da odredim poreklo tog uverenja, čini mi se da ga otkrivam u osnovnoj postavci otkrivenoj pre dve ili tri hiljade godina, artikulisanoj u zapadnom svetu rečima drevnih Jevreja – da je svet stvorio jedan Bog i da nije proizvod hirova mnoštva bogova, od kojih svaki upravlja svojim područjem prema vlastitim zakonima. Izgleda da je ovo monoteističko shvatanje istorijski temelj savremene nauke.”[1]

Ova izjava posebno je upečatljiva u svetlu činjenice da je uobičajeno tražiti korene savremene nauke kod Grka u VI veku pre Hrista i zatim istaći da je bilo potrebno “isprazniti” grčki pogled na svet od njegovog politeizma da bi nauka mogla da napreduje. Na ovo ćemo se vratiti kasnije. Ovde želimo da istaknemo sledeće: iako su Grci sigurno po mnogo čemu bili prvi koji su se naukom bavili na način iole sličan našem današnjem shvatanju, tvrdnja Melvina Kalvina implicira da je pogled na svet koji je najviše doprineo nauci – jevrejsko shvatanje po kome je svemir stvorio Bog, koji ga i održava – mnogo stariji od pogleda na svet starih Grka.

Da se izrazimo kao Dokins (koji je, usput da pomenemo, pozajmio izraz iz Novog zaveta), ovo je tvrdnja koju treba “uzvikivati s krovova” kao protivotrov za sveopšte odbacivanje Boga. Naime, ta tvrdnja znači da temelj na kome stoji nauka, osnova s koje je poletela do samih granica svemira, ima snažnu teističku dimenziju.

Pažnju na ovu okolnost skrenuo je mnogo pre Melvina Kalvina eminentni istoričar nauke i matematičar ser Alfred Nort Vajthed (Alfred North Whitehead). Zapažajući da je srednjovekovna Evropa 1500. godine znala manje od Arhimeda u III veku pre Hrista, a da je, uprkos tome, 1700. godine Njutn napisao svoje remek-delo Matematički principi prirodne filozofije (Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica), Vajthed postavlja očigledno pitanje: Kako je moglo da dođe do tako velike eks­plozije znanja u tako relativno kratkom vremenu? Njegov odgovor glasi: “Moderna nauka mora da je potekla od srednjovekovnog insistiranja na Božijoj racionalnosti […] Smatram da je vera u mogućnost postojanja nauke, koja je prethodila razvoju moderne teorije nauke, nesvesni proizvod srednjovekovne teologije.”[2] Vredi pomenuti jezgrovitu formulaciju ovog Vajthedovog stanovišta, koju je izneo K. S. Luis (C. S. Lewis): “Ljudi su počeli da se bave naukom jer su očekivali postojanje zakona u prirodi, a očekivali su zakon u prirodi jer su verovali u Zakonodavca.” Upravo ovo uverenje navelo je Frensisa Bejkona (Francis Bacon, 1561-1626), koga mnogi smatraju ocem moderne nauke, da naučava kako nam je Bog dao dve knjige, knjigu Prirode i Bibliju, i da je potrebno da proučavamo obe knjige ako želimo da budemo zaista obrazovani.

Mnogi istaknuti naučnici složili su se s tim mišljenjem. Ljudi poput Galileja (1564-1642), Keplera (1571-1630), Paskala (1623-1662), Bojla (Boyle, 1627-1691), Njutna (1642-1727), Faradeja (Faraday, 1791-1867), Bebidža (Babbage, 1791-1871), Mendela (1822-1884), Pastera (Pasteur, 1822-1895), Kelvina (1824-1907) i Klerka Maksvela (1831-1879) bili su teisti. Zapravo, većina njih bili su hrišćani. Njihova vera u Boga, umesto da predstavlja prepreku u njihovom bavljenju naukom, često je služila kao glavno nadahnuće za bavljenje naukom, što se nisu stideli da priznaju. Na primer, pokretačka sila Galilejevog istraživačkog uma bilo je duboko unutrašnje uverenje da Stvoritelj koji nas je “obdario čulima, rasuđivanjem i umom” nije želeo da se “uzdržavamo od njihove upotrebe i da nam nekim drugim putem daje znanje koje uz njihovu pomoć možemo da steknemo”. Johan Kepler (Johannes Kepler) je opisao svoju motivaciju na sledeći način: “Glavni cilj svih istraživanja spoljnog sveta treba da bude otkrivanje racionalnog poretka koji je uspostavio Bog i koji je nama otkrio u jeziku matematike.”[3] Takvo otkriće Kepler je sažeo u čuveni izraz: “Misliti Božije misli posle Njega.”

Kako je samo drugačija, po beleškama britanskog biohemičara Džozefa Nidama (Joseph Needham), bila reakcija Kineza u XVIII veku kada su im jezuitski misionari doneli vesti o velikom razvoju nauke na Zapadu. Njima je ideja da svemirom upravljaju jednostavni zakoni koje ljudi mogu da otkriju i jesu otkrili bila krajnje suluda. Njihova kultura jednostavno nije mogla da pojmi tako nešto.[4]

Nerazumevanje suštine ovde iznesenih tvrdnji može da dovede do zabune. Ne kažemo da su svi aspekti religije uopšte i hrišćanstva posebno doprineli razvoju nauke. Mi ukazujemo na to da je učenje o jedinstvenom Bogu Stvoritelju odgovornom za postojanje svemira i red u njemu odigralo važnu ulogu. Ne želimo da tvrdimo da se religija nikada nije protivila nauci. T. F. Torens (Torrance),[5] komentarišući Vajthedovu analizu, ističe da je razvoj nauke često “ozbiljno ometala hrišćanska crkva, uprkos činjenici da u njoj nalazimo začetke modernih ideja”. Kao primer navodi Avgustinovu teologiju, koja je dominirala Evropom hiljadu godina i imala moć i lepotu koja je dala veliki doprinos umetnosti srednjeg veka, ali je njena “eshatologija, koja je promovisala ideju propadanja i sloma sveta, i spasenje kao način iskupljenja iz toga, skrenula pažnju od sveta prema natprirodnom, dok je njeno poimanje sakramentalnog univerzuma omogućavalo samo simboličko razumevanje prirode i njenu religijsku, ilustrativnu upotrebu”, te na taj način “preuzela i posvetila kosmološku perspektivu koju je trebalo promeniti da bi nauka mogla da napreduje”. Torens takođe kaže da je naučni um često ozbiljno obeshrabrivalo “okamenjeno poimanje autoriteta i njegovog odnosa prema saznanju, što seže sve do Avgustina […], i što je najpre izazvalo ogorčenu kritiku upućenu Crkvi”.[6] Ovde se misli na Galilejev slučaj, kao što ćemo videti u nastavku.

Torens ipak snažno podupire opšti ton Vajthedove teze: “Uprkos nesrećnoj napetosti koja se često uvlačila između napretka naučnih teorija i tradicionalnih načina razmišljanja unutar Crkve, teologija ipak može da tvrdi da je kroz dugi niz vekova iznedrila osnovna verovanja i podsticaje koji su izrodili posebno modernu empirijsku nauku, u najmanju ruku svojom neumornom verom u postojanje Boga Stvoritelja i konačnu saznatljivost njegove tvorevine.”

Džon Bruk (John Brooke), prvi oksfordski profesor predmeta Nauka i religija, oprezniji je od Torensa: “U prošlosti su religijska verovanja služila kao pretpostavke za naučne poduhvate sve dok su osiguravala tu uniformnost […] učenje o Stvaranju moglo je naučnim naporima da pruži koherentnost sve dok je ukazivalo na pouzdani red u pozadini prirodnih promena […] ovo ne povlači obavezno za sobom da bez teologije ne bi bilo ni uzleta nauke, ali to svakako znači da su određeni koncepti nauke koje su zastupali njeni pioniri često bili zasnovani na teološkim i metafizičkim uverenjima.”[7]

U novije vreme, Piter Harison (Peter Harrison), naslednik Džona Bruka na Oksfordu, zastupa upečatljivu tezu da je presudno obeležje koje prati uspon moderne nauke bio protestantski stav prema tumačenju biblijskih tekstova, koji je dokrajčio srednjovekovni simbolički pristup.[8]

Svakako, izuzetno je teško znati “šta bi bilo da je bilo…”, ali je sigurno da se bez preterivanja može reći da bi uspon nauke bio znatno sporiji bez jednog značajnog teološkog učenja – učenja o Stvaranju – zajedničkog judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Bruk na zdrav način upozorava da ne valja preterivati u tvrdnjama: Sama činjenica da je religija podržavala nauku ne dokazuje da je religija u pravu. To isto i na isti način možemo reći i za ateizam.

Učenje o Stvaranju nije bilo značajno za uspon nauke samo zbog toga što je za sobom povlačilo postojanje reda u svemiru. Bilo je važno iz još jednog razloga, koji smo nagovestili u uvodu. Da bi nauka mogla da se razvija, moralo je da dođe do oslobađanja procesa razmišljanja od dotad sveprisutne Aristotelove metode dedukcije po utvrđenim načelima, koja nalažu kakav svemir treba da bude, koja će biti zamenjena metodologijom koja dopušta da nam svemir neposredno govori. Ovu fundamentalnu promenu perspektive znatno je olakšao pojam kontingentnog stvaranja, po kom je Bog Stvoritelj mogao da stvori svemir kakav god je želeo. Nije moguće zaključiti kako svemir funkcioniše jednostavnim rezonovanjem na temelju a priori filozofskih načela. Zbog toga nam, da bismo otkrili kakav je zaista svemir i kako on zapravo funkcioniše, ne preostaje nego da idemo i vidimo. Upravo to je učinio Galilej, a posle njega Kepler i ostali: otišli su i videli – i tako izveli revoluciju u nauci. Međutim, kao što svako zna, Galilej je upao u nevolje s Rimokatoličkom crkvom.

Razmotrimo priču o Galileju da vidimo šta možemo da naučimo iz nje.

nastaviće se…

 

[1]   Chemical Evolution, Oxford, Clarendon Press, 1969, str. 258.

[2]
Science and the Modern World
, London, Macmillan, 1925, str. 19.

[3]
Citirano u Morris Kline: Mathematics: The Loss of Certainty, (Oxford University Press, New York, 1980, str. 31.

[4]
“Science and Society in East and West”, The Great Titration, London, Allen and Unwin, 1969.

[5]   Theological Science, Edinburgh, T & T Clark, 1996, str. 57.

[6]   Id., str. 58.

[7]
John Brooke, Science & Religion: Some Historical Perspectives, Cambridge, Cambridge University Press, 1991, str. 19.

[8]
The Bible, Protestantism and the Rise of Science
, Cambridge, Cambridge University Press, 1998.

 

Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *