DA LI JE NAUKA SAHRANILA BOGA? (12)

Autor: John Lennox Kreni

Redukcionizam

Cilj “objašnjavanja” jeste da se pruži pristupačan i razumljiv opis prirode i funkcije onog što se objašnjava. Očigledno je da pritom možemo da pokušamo da podelimo problem na zasebne delove ili aspekte, i tako ga “redukujemo” na jednostavnije delove koje je lakše istraživati pojedinačno. Ovaj postupak, često nazivan metodološki redukcionizam, značajan je deo normalnog naučnog postupka (kao zapravo i mnogih drugih aktivnosti) i pokazao se izuzetno delotvornim.

Postoji zatim i upotreba matematičkog jezika kako bi se opis često veoma složenih pojava sveo ili sažeo na kratke i elegantne jednačine. Setimo se neverovatnog Keplerovog postignuća, kada je brojna zapažanja Tiha Brahea o kretanju planeta sažeo u jednu jedinu tvrdnju da se planete kreću po eliptičnim putanjama sa Suncem u središtu. Ili uzmimo Njutnovo dalje sažimanje ili redukciju Keplerovog dela u zakonu gravitacije. Na sličan način, jednačine Maksvela, Ajnštajna, Šredingera i Diraka (Dirac) ulaze u krug najpoznatijih primera pobede matematičkog redukcionizma, a tekuću potragu za “Teorijom svega” (TOE, Theory of Everything) pokreće želja za postizanjem krajnjeg matematičkog sažimanja putem sjedinjavanja četiri temeljne prirodne sile.

Veliki matematičar David Hilbert, podstaknut jedinstvenim postignućima matematičkog sažimanja, smatrao je da se redukcionistički matematički program može protegnuti do te mere da se na kraju sva matematika može sažeti u zbirku formalnih iskaza upotrebom konačnog skupa simbola, zajedno s konačnim skupom aksioma i pravila zaključivanja. Bila je to zavodljiva misao kojoj se, kao glavna nagrada, smešilo konačno objašnjenje svega “odozdo nagore”. Kad bi Hilbertov program uspeo, matematika bi se od tog trenutka svela na skup napisanih znakova kojima se može manipulisati prema unapred propisanim pravilima, bez obraćanja pažnje na načine primene koji bi dali ikakvo “značenje” tim znakovima. Tačnije, istinitost ili neistinitost bilo kog datog niza simbola određivala bi se nekim opštim algoritamskim procesom. Krenuo je lov na rešavanje tzv. problema odlučivosti (Entscheidungsproblem) – otkrivanjem opšteg postupka odlučivosti.

Iskustvo je sugerisalo Hilbertu i ostalima da će rešenje problema odlučivosti biti pozitivno. Međutim, pokazalo se da je njihova intuicija bila pogrešna. Godine 1931. austrijski matematičar Kurt Gedel (Gödel) objavio je rad pod naslovom “O formalno neodlučivim propozicijama dela Principia Mathematica i povezanih sistema”. Njegov rad, iako obima samo 25 stranica, uzrokovao je matematički ekvivalent zemljotresa čije podrhtavanje i danas osećamo. Gedel je zapravo dokazao da je Hilbertov program bio osuđen na propast zato što je bio neostvariv. U ovoj matematičkoj analizi koja predstavlja intelektualni podvig prvog stepena, Gedel je pokazao da je aritmetika kakvu svi poznajemo nepotpuna. To znači da, u svakom sistemu s konačnim skupom aksioma i pravila izvođenja zaključaka, koji je dovoljno velik da sadrži običnu aritmetiku, uvek postoje istinite tvrdnje sistema koje ne mogu da se dokažu na temelju tog skupa aksioma i tih pravila zaključivanja. Ovaj rezultat poznat je kao Gedelova prva teorema o nekompletnosti.

Međutim, Hilbertov program takođe je ciljao na dokazivanje temeljne doslednosti njegove formulacije matematike kao formalnog sistema. U svojoj Drugoj teoremi o nekompletnosti, Gedel razbija i tu nadu. Dokazao je da je jedan od iskaza koji se ne mogu dokazati unutar dovoljno snažnog formalnog sistema – upravo doslednost samog sistema. Drugim rečima, ako je aritmetika dosledna, onda je ta činjenica jedna od stvari koje se ne mogu dokazati unutar sistema. To je nešto u šta možemo samo da verujemo na temelju dokaza ili pozivanjem na više aksiome. Ovo se jezgrovito sažima tvrdnjom da, ako je religija nešto što se temelji na veri, onda je matematika jedina religija koja može da dokaže da je religija!

Frimen Dajson (Freeman Dyson), američki fizičar i matematičar rođen u Velikoj Britaniji, pojednostavio je to na sledeći način: “Gedel je dokazao da je u matematici celina uvek veća od zbira delova.”[1] To znači da postoji granica redukcionizma. Zato ranije navedena tvrdnja Pitera Atkinsa da “je jedini temelj pretpostavke da redukcionizam neće uspeti pesimizam u umovima naučnika i strah u umovima religioznih” naprosto netačna.

Postojanje granica redukcionizma u nauci potvrđuje istorija nauke, koja nas uči da je važno uravnotežiti naše opravdano oduševljenje redukcionizmom imajući na umu da u datoj celini možda postoji (a obično postoji) više od onoga što smo dobili sabiranjem znanja o delovima. Proučavanje delova ručnog sata neće nam nužno omogućiti shvatanje kako kompletan sat funkcioniše kao celina. Voda ima više svojstava od onoga što možemo na prvi pogled da saznamo proučavajući zasebno vodonik i kiseonik od kojih je sastavljena. Postoje mnogi složeni sistemi kod kojih razumevanje njihovih pojedinačnih delova može da bude gotovo nemoguće bez razumevanja sistema kao celine – primer je živa ćelija.

Osim metodološkog redukcionizma, postoje još dve važne vrste redukcionizma: epistemološki i ontološki. Epistemološki redukcionizam je shvatanje prema kome pojave na višem nivou možemo da objasnimo procesima na nižem nivou. Jaka teza epistemološkog redukcionizma tvrdi da je ovakva objašnjenja “odozdo nagore” uvek moguće postići bez ostatka. To u konačnom smislu znači da hemija može da se objasni fizikom, biohemija hemijom, biologija biohemijom, psihologija biologijom, sociologija naukom o mozgu, a teologija sociologijom. Kao što je rekao molekularni biolog i nobelovac Frensis Krik (Francis Crick): “Konačan cilj razvoja savremene biologije zapravo je da se objasni celokupna biologija u terminima fizike i hemije.”[2]

Ovaj pogled deli i Ričard Dokins. “Moj je zadatak da objasnim slonove i svet kompleksnih pojava putem jednostavnih pojava koje fizika razume ili tek radi na njima.”[3] Ako za sad ostavimo po strani vrlo upitnu tvrdnju, kojoj ćemo se vratiti kasnije, po kojoj je predmet bavljenja fizike jednostavan (setimo se kvantne mehanike, kvantne elektrodinamike ili teorije struna), očigledno je da je krajnji cilj ovakvog redukcionizma svođenje celokupnog ljudskog ponašanja – svega što volimo ili ne volimo, celokup­nog mentalnog pejzaža našeg života – na fiziku. Ovaj pogled često se naziva “fizikalizam”, i predstavlja posebno snažan oblik materijalizma. Međutim, ovaj pogled ne uživa univerzalnu podršku, i to s opravdanim razlogom. Kao što ističe Karl Poper (Popper): “Čak i kod najuspešnijih pokušaja redukcije, gotovo uvek ostaje nerešeni ostatak.”[4]

Naučnik i filozof Majkl Polanji (Michael Polanyi)[5] pomaže nam da uvidimo zašto je intrinzički neverovatno očekivati da će epistemološki redukcionizam biti delotvoran u svim okolnostima. On nas poziva da zamislimo različite nivoe procesa potrebnog za izgradnju poslovne zgrade od cigala. Kao prvo, postoji proces vađenja sirovina od kojih se cigle proizvode. Zatim postoje sve viši i viši nivoi proizvodnje cigala (jer cigle ne proizvode same sebe), zidanja (cigle se ne slažu same od sebe), projektovanja zgrade (ne projekuje se sama) i izbora grada u kome će se zgrada graditi (organizacija se ne odvija sama od sebe). Svaki nivo ima svoja pravila. Zakoni fizike i hemije upravljaju sirovinom od koje se proizvode cigle, tehnologija propisuje veštinu proizvodnje cigala, zidari zidaju ciglama prema uputstvima građevinara, arhitekti poučavaju građevinare, a arhitekti su pod kontrolom gradskih urbanista. Svaki nivo je pod kontrolom onog iznad sebe, ali obrnuto ne važi. Zakoni viših nivoa ne mogu da se izvedu iz zakona nižih nivoa, iako ono što se radi na višem nivou zavisi od nižih nivoa. Na primer, ako cigle nisu dovoljno jake, postojaće ograničenje do koje visine možemo da izgradimo bezbednu zgradu.

Ili uzmimo jedan drugi primer, vama doslovno nadohvat ruke u ovom trenutku. Razmislite o stranici koju upravo sada čitate. Napravljena je od papira odštampanog mastilom (ili je pred vama niz tačaka na ekranu kompjutera). Očigledno je da fizika i hemija mastila i papira (ili piksela na ekranu kompjutera) nikada ne može, čak ni načelno, da kaže bilo šta o značenju slova na stranici, i to ne zato što fizika i hemija nisu dovoljno napredovale da bi se bavile ovim pitanjem. Čak i ako ovim naukama ostavimo još hiljadu godina za razvoj, ne bi se ništa promenilo jer oblici tih slova zahtevaju potpuno novi i viši nivo objašnjenja od onog koji fizika i hemija mogu da ponude. Zapravo, celovito rešenje je moguće dati samo uvođenjem koncepata višeg nivoa kao što su jezik i autorstvo, što podrazumeva prenošenje poruke jedne osobe. Mastilo i papir su nosioci te poruke, ali poruka svakako ne proizilazi automatski iz njih. Osim toga, kad govorimo o samom jeziku, takođe postoji niz nivoa. Nije moguće izvesti rečnik iz fonetike ili gramatiku jednog jezika iz njegovog rečnika itd.[6]

Kao što je dobro poznato, genetski materijal DNK prenosi informacije. Kasnije ćemo to opisati nešto detaljnije, ali osnovna zamisao jeste da DNK možemo da smatramo dugom trakom na kojoj se nalaze nizovi slova zapisani hemijskim jezikom, koji se sastoji od četiri slova. Niz ovakvih slova sadrži kodirana uputstva (informacije) koja ćelija koristi za izradu proteina. Međutim, redosled u sekvenci nije nastao zbog hemijskih svojstava slova baza.

U svakoj od gore opisanih situacija postoji niz nivoa, od kojih je svaki viši od prethodnog. Događaji na višem nivou ne proističu u potpunosti iz događaja na nivou ispod njega. U ovoj situaciji ponekad se kaže da pojave na višem nivou “proističu” iz pojava na nižem nivou. Nažalost, reč proisticati[7] lako može da se pogrešno shvati, pa čak i da se pogrešno upotrebi, ako pomislimo da ona znači da svojstva višeg nivoa automatski proizlaze iz svojstava nižeg nivoa, bez dodatnog unosa informacija ili organizacije, baš kao što svojstva vode na višem nivou proizilaze iz kombinacije kiseonika i vodonika. Međutim, očigledno je da je ovo pogrešno, kao što smo ranije pokazali razmatrajući građevinarstvo i pisanje po papiru. Zgrada ne proizilazi iz cigala niti pismo iz papira i mastila, a da pri tom nema unosa energije i inteligentne aktivnosti.

Isti argument odnosi se i na ilustraciju “proisticanja“ koju je ponudio Dokins u javnom predavanju na Oksfordu (20. januara 1999) kada je tvrdio da sposobnost obrade teksta “proističe” iz svojstava kompjutera. I to je tačno, ali samo pod uslovom da se unesu značajne količine informacija sadržanih u inteligentno dizajniranom softverskom paketu kao što je Microsoft Word.

Britanski teolog i naučnik Artur Pikok (Arthur Peacocke) napisao je: “Ni na koji način nije moguće iskazati pojam ‘informacije’, pojam prenošenja poruke, upotrebom pojmova fizike i hemije, čak i ako se pokaže da fizika i hemija mogu da objasne kako molekularna mašinerija (DNK, RNK i proteini) prenosi informacije…”[8]

Pa ipak, iako činjenica da je zapisu na papiru, kompjuterskom softveru i DNK zajedničko to što je u njima kodirana “poruka”, naučnici odani materijalističkoj filozofiji insistiraju na tome da su svojstva DNK koja joj omogućavaju prenošenje informacija morala, u konačnom smislu, da nastanu spontano iz materije, beslovesnim i nenavođenim procesom. Sila koja ih na to pokreće je očigledna. Ako su, po materijalističkom shvatanju, materija i energija sve što postoji, logično je da materija i energija moraju da imaju inherentnu sposobnost samoorganizacije tako da se, na kraju, pojave svi složeni molekuli potrebni za život, uključujući i DNK. Na temelju njihove materijalističke hipoteze, nijedna druga mogućnost nije zamisliva niti dopuštena. Drugo je pitanje da li postoje bilo kakvi dokazi da materija i energija zaista imaju ovu sposobnost “proisticanja”, što ćemo kasnije podrobnije razmotriti.

Razmotrimo sada i treću vrstu redukcionizma, ontološki redukcionizam, koji je usko povezan s epistemološkim redukcionizmom. Klasičan primer dao je Ričard Dokins: “Svemir je ništa drugo do zbir atoma u kretanju, ljudska bića su jednostavno mašine za prenošenje DNK, a prenošenje DNK je samoodrživ proces. On je jedini razlog života svakog živog bića.”[9]

Izrazi ništa drugo, jedini ili jednostavno znaci su koji odaju način razmišljanja svojstven ontološkom redukcionizmu. Ako izuzmemo ove izraze, obično nam ostane nešto čemu nemamo šta da prigovorimo. Svemir je svakako skup atoma, a ljudska bića prenose DNK. Obe ove tvrdnje su naučne tvrdnje. Međutim, čim dodamo reči ništa drugo, ove tvrdnje nadilaze nauku i postaju izrazi materijalističke ili naturalističke vere. Postavlja se pitanje da li ovakve tvrdnje ostaju tačne ako im dodamo ove karakteristične reči? Zar zaista svemir i život nisu ništa više od toga? Da li ćemo reći s Frensisom Krikom: “Vi, vaše radosti i tuge, vaša sećanja i ambicije, vaše osećanje ličnog identiteta i slobodne volje, zapravo niste ništa više do ponašanja velike skupine nervnih ćelija i s njima povezanih molekula.”[10]

Šta onda da mislimo o ljudskoj ljubavi i strahu? Nisu li oni besmisleni nervni obrasci ponašanja? Ili šta ćemo s pojmovima lepote i istine? Da li Rembrantova slika predstavlja išta osim molekula boje razbacanih po platnu? Krik izgleda misli da je tako. U tom slučaju se pitamo na koji način mi to uopšte možemo uvideti. Na kraju krajeva, ako je i sâm pojam istine rezultat “ničeg više do ponašanja velike skupine nervnih ćelija i s njima povezanih molekula”, kako možemo, u ime logike, znati da se naš mozak sastoji od nervnih ćelija? Kao što je Frejzer Vots (Fraser Watts) istakao,[11] izgleda da je Krik shvatio da mora postojati još nešto jer je radikalno promenio svoju “zapanjujuću” hipotezu oslabivši je gotovo do bezazlene tvrdnje: “Vi ste u velikoj meri ponašanje velike populacije neurona”[12] [kurziv dodao Dž. Lenoks].

Međutim, ovakva izmenjena hipoteza više ne zapanjuje. Razmislite: čak i kada bi njegova zapanjujuća hipoteza bila tačna, na koji način bi zapanjivala? Naime, kako bismo uopšte mogli da je saznamo ili razumemo? I kakvo bi značenje imala reč zapanjujuće? Ideja je sama po sebi nedosledna.

Ovi argumenti su nastavak onoga što je postalo poznato kao Darvinova dilema: “U meni se uvek iznova budi strašna dilema: imaju li uverenja ljudskog uma, koji se razvio od uma nižih životinja, ikakvu vrednost i jesu li imalo verodostojna?”[13]

Daleko najrazornija kritika ontološkog redukcionizma jeste tvrdnja da, kao i scijentizam, uništava samoga sebe. Džon Polkinghorn (John Polkinghorne) opisuje program ontološkog redukcionizma kao “krajnje samoubilački. Ako je Krikova teza tačna, nikada to ne bismo mogli da znamo, jer ne samo da naš doživljaj lepote, moralnih obaveza i verskih iskustava baca na smetlište epifenomena, već i uništava racionalnost. Misao je zamenjena elektrohemijskim procesima u nervima. Dva takva procesa ne mogu da se suoče jedan s drugim u racionalnom diskursu. Oni nisu ni tačni ni netačni. Oni se jednostavno događaju […] Čak i same tvrdnje redukcionista nisu ništa više od treptaja u neuronskoj mreži njihovog mozga. Svet racionalnog diskursa rastače se u apsurdno klepetanje električnog signala u sinapsama. Iskreno rečeno, to nije ispravno ako i niko od nas ne veruje da je tako.”[14]

Tačno tako. Postoji očigledna unutrašnja protivrečnost koja se provlači kroz sve pokušaje, ma koliko prefinjeno izgledali, da se iz iracionalnog izvede racionalno. Kad ih ogolimo do kosti, svi oni neobično podsećaju na neuspešne pokušaje da sami sebe podignemo potezanjem uvis pertli na obući ili na pokušaje da se izgradi perpetuum mobile.[15] Na kraju krajeva, upravo korišćenje ljudskog uma dovelo je ljude do toga da prihvate ontološki redukcionizam, koji ih vodi do zaključka da nema razloga da verujemo svom umu kada nam bilo šta govori, a ponajmanje kad nam kaže da je takav redukcionizam ispravan.

nastaviće se…

 

[1]  “The Scientist as Rebel”, iz Nature’s Imagination – The Frontiers of Scientific Vision, urednik John Cornwell, Oxford, Oxford University Press, 1995, str. 8.

[2]   Of Molecules and Man, Washington, University of Washington Press, 1966, str. 10.

[3]   The Blind Watchmaker, Longman, London, 1986, str. 15.

[4]  “Scientific Reduction and the Essential Incompleteness of All Science”, iz Studies in the Philosophy of Biology, Reduction and Related Problems, uredili F. J. Ayala i T. Dobzhansky, London, Macmillan, 1974.

[5]   The Tacit Dimension, New York, Doubleday, 1966.

[6]  Neko će možda pomisliti da se ovde služim varkom. Na primer, može se tvrditi da, iako se semiotika slova ne može izravno objasniti pojmovima iz fizike i hemije, moj argument ne vredi jer se na kraju ljudski autor zapisa može objasniti terminima fizike i hemije. Međutim, ovo smesta pokreće pitanje koje se nalazi u srcu naših razmatranja: da li takvo redukcionističko objašnjenje ljudskih bića uopšte postoji?

[7]   Engl. emerge.

[8]      The Experiment of Life, Toronto, University of Toronto Press, 1983, str. 54.

[9]       BBC Christmas Lectures Study Guide, London, BBC, 1991.

[10]      The Astonishing Hypothesis – The Scientific Search for the Soul, London, Simon and Schuster, 1994, str. 3.

[11]      You’re Nothing but a Pack of Neurones, J. of Consciousness Studies, 1, br. 2, 1994, str. 275-279.

[12]      Id., str. 93.

[13]      Čarls Darvin, pismo Vilijamu Grejemu (William Graham) od 3. jula 1881.

[14]      One World, London, SPCK, 1986, str. 92.

[15]      Ovoj temi ćemo se vratiti kasnije, u vezi s pokušajem tumačenja biogeneze.

Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *