ČUDA PRIRODE

Autor: StojanGajicki Odluči

Posmatranje svega oko nas ne može da nas ostavi ravnodušnima. Fantastičan svet, u kojem stvari funkcionišu na način koji nas često zadivljuje. Kako je moguće da ptica svake godine
leti po deset hiljada kilometara s jednog mesta i vraća se na isto mesto posle nekoliko meseci. Odakle joj sposobnost orijentacije? Odakle ritam u njenom životu koji se svake godine ponavlja, po zacrtanim pravilima. Ko ili šta je u nju postavio te zakone?

Prilikom nedavne posete Londonu, moja supruga i ja smo s nekoliko prijatelja otišli u prodavnicu u kojoj su se prodavale ribice za akvarijume. Na stotine akvarijuma, sa još više vrsta ribica. Već sama raznolikost oblika i boja  je oduševljavala. Zastali smo kod jednog akvarijuma s mnogo ribica i primetili njihovo različito ponašanje. Jedna je “usisivala” kamenčiće i nakon nekoliko sekundi ih ispljunula. Druga je sve vreme usnama “prala prozor” akvarijuma. Treća je “sklanjala” otpatke od rastinja u akvarijumu.

Naš prijatelj, koji je malo više znao o tome, počeo je da objašnjava čitavu aparaturu koja je u tom akvarijumu funkcionisala. Uzajamna briga ribica za svoje mesto života je bila fascinirajuća! Odakle im svesnost o tome i odakle tolika međusobna briga i saradnja. Nisam mogao da se otmem utisku da su sledile musketarsko pravilo: “Jedan za sve, svi za jednog!” Ili, možda su musketari sledili njihova pravila?
Očigledno je da cela priroda sledi pravila. “Pa, to je prirodno”, kažu ljudi kada se nešto odvija na način koji nam se čini normalnim.
 Posmatranje svega oko nas ne može da nas ostavi ravnodušnima. Fantastičan svet, u kojem stvari funkcionišu na način koji nas često zadivljuje. Kako je moguće da ptica svake godine leti po deset hiljada kilometara s jednog mesta i vraća se na isto mesto posle nekoliko meseci. Odakle joj sposobnost orijentacije? Odakle ritam u njenom životu koji se svake godine ponavlja, po zacrtanim pravilima. Ko ili šta je u nju postavio te zakone?
Delovi prirode brinu jedni za druge. U prirodi postoji sve što je ljudskom rodu potrebno. Da se ljudi, u izvesnoj meri, brinu za prirodu vidljivo je. Da se ljudi brinu jedni za druge  takođe je primetno, iako je daleko od potrebnog nivoa, naročito u nekim oblastima. Posmatrajući sve to, čoveku se svakako nameće zaključak da iza svega stoji neko ko se za sve to brine, i ko je u sve stvoreno ugradio osećaj međusobne brige.
U Psalmu 104, opisana je Božija briga za svoje stvorenje. Psalmista opisuje stvorenje, prirodu, kao Božiji dar čoveku i svemu živom na Zemlji. Potoci i reke, u kojima životinje gase svoju žeđ, trava za ishranu životinja i bilje koje je na korist čoveku. Nebeska tela koja svoju ulogu imaju u određivanju vremenskih ciklusa, kojima se i životinje i čovek prilagođavaju. Oduševljeno nastavlja psalmista i kaže:“Kako je mnogo dela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga tvojega”, te u jednom od sledećih stihova kaže: “I sva bića željno čekaju da ih nahraniš na vreme.”
Car David, posmatrajući zvezde i raskoš nebeskog svoda, uzbuđen veličinom Božijih dela, odjednom doživljava svoju malenkost, upoređujući sebe s ogromnošću celokupnog Božijeg stvorenja. U tom momentu, iz njegovog srca i usta izlaze reči koje su pune divljenja i čuđenja. U Psalmu 8:4 David kaže: “Pa šta je čovek da ga se spominješ, sin čovečiji te ga pohodiš?”
David je toliko zadivljen veličanstvom koje vidi u prirodi da shvata da se radi o Tvorcu čija veličina prevazilazi svaku ljudsku sposobnost da to razume. Doživljavajući veličinu svega stvorenog, a time i samog Tvorca, David izražava čuđenje da nedokučivo veliki Bog, ima vremena da misli na njega, na čoveka uopšte.
U ovoj misli postoji i jedna uobičajena dilema osobe koja veruje u odnosu prema Bogu. Zar on, koji nam se mnogo puta čini nezamislivo velik i dalek, nedohvatljiv, ne tako retko, i našoj veri, ima vremena i interesa za moj život? Nisu li naše potrebe sitnice, koje mu lako prođu nezapažene? Možda je ipak bolje po onoj narodnoj: “U se i u svoje kljuse”, ili onoj drugoj: “Ko sebi pomaže i Bog mu pomaže”. Za svaki slučaj, naglasimo da je akcenat u svemu tome na nama i onome što mi uradimo za sebe, a ne u pouzdanju u Boga. On ima preča posla nego da se bakće s nama, rekli bismo mi, obični ljudi.
Drugo pitanje se onda nameće. Ako u celoj prirodi postoji tolika saradnja i međusobna briga za stvari koje nam se mogu učiniti i nevažne, ako je empatija vidljivo manifestovana u životinjskom svetu, zar bi ljudsko biće, kruna svega stvorenog, bilo isključeno iz tog božanskog programa brige za celo stvorenje? Zar bi Tvorac svega, koji je ljudsko biće stvorio sebi sličnim, po svojoj slici, najveće u svemu velikom, najdraže među svim dragocenim, najlepše među svim zadivljujuće lepim, prepustio brigu za čoveka nekom ili nečemu drugom?
Ne, to bi bilo pobijanje svega što Bog jeste, o čemu i cela priroda svedoči. Ljudsko biće je bilo, jeste i ostaje Božiji ljubimac! Zato je i njegova briga za čoveka izražena na toliko načina i izrečena od samog Tvorca na toliko mesta u njegovom pismu ljubavi čoveku – u Bibliji.

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *