1

BUDI GLAS ZA ŽIVOT

Autor: Vesna Radeka Kreni

 

Prema nezvaničnim podacima u Srbiji se godišnje izvrši oko 200 000 abortusa, naspram samo 70 000 rođenih beba.

U Srbiji mi danas ne raspolažemo tačnim podacima o broju izvršenih abortusa. Svake godine smo sve manje sigurni u to da li da verujemo u podatke koje čujemo. U dnevnoj štampi, časopisima, na zvaničnim sajtovima navedene brojke o broju abortusa se veoma razlikuju. Na primer, u tabeli o broju izvršenih abortusa u zdravstvenim ustanovama u Beogradu za 2007. godinu navedeno je da je ukupan broj izvršenih abortusa u Beogradu 9024; u taj broj uračunato je i 256 abortusa izvršenih u privatnim ordinacijama. Da li verujete da je u Beogradu u toku jedne godine u privatnim ordinacijama urađeno samo 256 abortusa? Biće da je ovde reč o „zaboravnosti” privatnih lekara koji abortuse ne prijavljuju, iako ih zakonodavac na to obavezuje. Pošto je proteklih godina registrovan veliki broj privatnih ginekološko-akušerskih ordinacija i klinika, nameće se zaključak da se dve trećine abortusa „preselilo” u privatni sektor i da zato zdravstvena statistika poslednjih godina beleži smanjenje broja abortusa. Takođe je zvaničan podatak da samo desetak privatnih ginekološko-akušerskih ustanova ima zvaničnu dozvolu da radi abortuse. Zašto? Pravilnik o uslovima za obavljanje prekida trudnoće definiše uslove, a to je da su u slučaju mogućih komplikacija u toku same intervencije u lekarskom timu neophodni, osim ginekologa-akušera, još i transfuziolog i anesteziolog. Evidentno je da to ne mogu svi da obezbede, pa zato ni ne traže dozvolu za obavljanje abortusa, ali ih uprkos tome rade. To znači da rade na crno, pa broj izvršenih abortusa ne mogu ni prijaviti.

Prema nezvaničnim podacima u Srbiji se godišnje izvrši oko 200 000 abortusa, naspram samo 70 000 rođenih beba. Ovaj podatak svrstava Srbiju među prvih deset zemalja u svetu po broju abortusa. Domaći stručnjaci kažu da se na abortus u Srbiji najčešće odlučuju žene u zrelijim godinama. Prema profilu koji su napravili, one su u tridesetim godinama, njih 78 % je u braku, i već imaju dece; mada se ovi podaci menjaju jer žene sve kasnije stupaju u brak. Na abortus se svake godine odluči i oko 10.000 maloletnih devojaka koje pohađaju osnovnu i srednju školu.

Bez obzira na sve posledice i upozorenja lekara, kod nas se prema važećem, dosta liberalnom Zakonu, legalni abortus može uraditi na sam ženin zahtev, ukoliko ona ima više od 16 godina, i ukoliko trudnoća nije starija od deset nedelja. Abortus može da se uradi i od 10. do 20. nedelje trudnoće ako se na osnovu medicinskih indikacija utvrdi da se na drugi način ne može spasiti život žene ili otkloniti teško narušavanje njenog zdravlja (medicinski razlozi), zatim kada na osnovu naučno-medicinskih saznanja postoji mogućnost da se dete rodi s teškim telesnim ili duševnim nedostacima (eugenički razlozi) i kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela, na primer: silovanjem, obljubom nad nemoćnim ili maloletnim licem, ili obljubom zloupotrebom položaja, rodoskrnavljejem (moralni razlozi). Posle 20. nedelje trudnoće, po Zakonu, abortusi se obavljaju samo uz saglasnost etičkog odbora zdravstvene ustanove.

Veliki broj ljudi smatra da je ono što je legalizovano, automatski i moralno. Istorija nas uči da nije tako. Setimo se samo perioda kada je ropstvo bilo legalno. Ako je nešto dozvoljeno i ako većina ljudi to upražnjava, ne znači da je ispravno, zdravo, poželjno.

Abortus ima svoje žrtve i negativne posledice. Na prvom mestu to su deca koja ne ugledaju svetlost dana. Žena je takođe žrtva abortusa. Na nju se sručuju i fizičke i psihičke posledice. Najčešće, abortus samo prividno prolazi bez posledica. Medicinske komplikacije odnose se na reproduktivni sistem žene. Abortus, takođe, kao stresogeno stanje nosi rizik za mentalni poremećaj, a u socijalnoj sferi, posledice abortusa se tiču odnosa među partnerima.

„Namerno prekidanje trudnoće izvršeno i pod najpovoljnijim uslovima u bolnici i od strane za to kvalifikovanih stručnjaka, lekara ginekologa, predstavlja ozbiljnu psihičku i fizičku traumu koja u svakom slučaju ostavlja izvesne promene i posledice na organizmu i psihi trudnice.“

 

                                                                       Ginekologija i akušerstvo, 2003.god.

Pitanje je da li žene stvarno razumeju koji su sve rizici koje nosi abortus. Ponekad žena teško krvari tokom samog abortusa, ili nakon nekoliko dana, i potrebno je da primi transfuziju da bi se nadoknadila izgubljena krv. Takođe materica je nakon abortusa osetljiva na infekcije naročito u slučajevima kada je deo fetusa ili placente slučajno ostavljen unutra; ponekad se mora uraditi još jedna kiretaža. Ako se ne učini nešto, može se razviti veoma ozbiljna infekcija koja može dovesti do sterilnosti.

Zatim, povreda grlića materice može dovesti do ranog spontanog prekida budućih trudnoća. Takođe se mogu pojaviti ožiljci koji blokiraju jajovode. Ovo može doprineti tome da u budućnosti žena ne može da ostane u drugom stanju. Rizik od spontanih pobačaja u kasnijim trudnoćama je veći ako je žena imala dva ili više abortusa. Prilikom abortusa, iako retko, dolazilo je i do smrti. Kada se abortus izvrši nakon prva tri meseca trudnoće, povećava se rizik od smrti. Do smrti usled abortusa obično dolazi zbog jakog krvarenja ili zbog komplikacija sa lekovima korišćenim protiv bolova.

A šta je sa emocionalnim i mentalnim posledicama?

Mnogi osete olakšanje neposredno nakon abortusa, ali se kasnije suoče sa osećanjima koje nikako nisu očekivali. Neki psiholozi su označili ove probleme kao Post-Abortivni Stres. Ovo su neke od pojava koje mogu očekivati nakon abortusa:

Duboka tuga, dugotrajano žaljenje, gnev, seksualna disfunkcija, mučna sećanja, osećaj krivice, potiskivanje sećanja, halucinacije, reakcije na godišnjicu abortusa, misli o samoubistvu, zloupotreba alkohola i droga, problemi u međuljudskim odnosima.

Neplanirana trudnoća može biti fizički, emocionalno i duhovno traumatična. Jasno je da je veoma privlačna ponuda bezbednog, brzog i jeftinog načina da žena više ne bude u drugom stanju. Ali abortus nije vremenska mašina koja može da teleportuje ženu u vreme pre nego što je ostala u drugom stanju. Uraditi abortus, biti roditelj detetu ili ga dati na usvajanje – svaka opcija nosi posledice koje će trajati čitavog života.

Na makro nivou, u demografskoj sferi, veliki broj abortusa smanjuje plodnost i reproduktivni potencijal stanovništva. (širenje steriliteta, porast spontanih pobačaja, prevremenih porođaja i niske težine novorođenčadi) U Srbiji demografi su s pravom zabrinuti jer je stanje po pitanju nataliteta alarmantno. Recimo u Vojvodini od 45 opština, stopa prirodnog priraštaja pozitivna je samo u dve. Sve češće u dnevnoj štampi čitamo o izumiranju nacije, a abortus se navodi kao jedna od komponenti koja je doprinela ovakvom stanju. O abortusu se govori kao o dobrovoljnom genocidu. Pokrenute su mnoge kampanje, videli smo bilborde sa tekstom „Bebe nam fale“ – ali da li izveštaji o demografskoj situaciji mogu da ohrabre ženu suočenu sa kriznom neplaniranom trudnoćom, koja je bez podrške partnera i možda finansijski ugrožena. Da li će se žena zbog lošeg demografskog stanja odlučiti da rodi dete? Mislim da ne. Zato je za našu zemlju važno krenuti drugim putem. Da, potreban je i finansijski stimulans, ali iznad svega potrebno je više govoriti o nerođenom detetu, o pravima i o vrednosti nerođenog deteta. Zadatak svakog od nas jeste obnova etike o vrednosti svakog ljudskog bića.

Svaki ljudski život je dragocen, od neprocenjive vrednosti i značajnosti  u svim svojim dimenzijama, uključujući nerođene, stare, mentalno zaostale, i u svakom drugom stanju u kojem je ljudskost izražena od faze jedne ćelije u razvoju do prirodne smrti.

Trebamo braniti, zaštiti i vrednovati svaki ljudski život.

 

Majka Tereza je prilikom preuzimanja Nobelove nagrade za mir 1979. godine mogla da odabere da govori o mnogim gorućim problemima čovečanstva, ali ona je odabrala da govori o abortusu:

 „Imam jedno uverenje koje bih rado podelila sa svima vama: Najveći uništavač mira danas je krik nevinog, nerođenog deteta. Kad jedna majka može u svom krilu ubiti sopstveno dete koji onda gori zločin još postoji od onoga da mi počnemo sami jedni druge da ubijamo. U Svetom pismu stoji: „Čak i kada bi majka mogla zaboraviti svoje dete, ja ga neću zaboraviti.“ Ali, danas se ubijaju milioni nerođene dece, a mi na to ne kažemo ništa. U novinama čitamo ovo ili ono, ali niko ne govori o milionima malih koji su prihvaćeni sa jednakom ljubavlju kao vi i ja, sa Božijom ljubavlju. A mi ništa ne kažemo, ostajemo nemi.  Za mene su nacije koje su legalizovale abortus najsiromašnije zemlje. Oni se plaše malih, oni se plaše nerođenih. I dete mora umreti, jer ga oni više ne žele.
Ja vas ovde molim u ime malih: ‘Spasite nerođeno dete, prepoznajte prisustvo Isusa u njemu!’”

Prema jednom istraživanju, devet od deset žena (91%) koje su odabrale abortus kažu da bi odabrale drugačije da su im pozitivne alternative bile dostupne. Te alternative su naša odgovornost, i naša privilegija. Želimo biti prisutni, i na raspolaganju, kada izazov neplanirane trudnoće postane stvarnost. Ako nismo tu, obmana popularne kulture i medija – da je abortus jedini izlaz – će se pokazati kao previše uticajna za mnoge.

Vesna Radeka

Predsednik NVO „Izaberi život“

Podelite ovaj članak

Comments 1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *