BOG I ČOVEK

Autor: StojanGajicki Odluči

 

Naša slika o Bogu utiče na naše razumevanje njegovog odnosa prema nama. Naše verovanje Bogu, u njegovu prisutnost i angažovanost u našim životima svakako su i posledica našeg shvatanja Boga.

 

Naša slika o Bogu utiče na naše razumevanje njegovog odnosa prema nama. Naše verovanje Bogu, u njegovu prisutnost i angažovanost u našim životima svakako su i posledica našeg shvatanja Boga. Osobama koje ga smatraju samo teoretskim pojmom, svakidašnjica nema puno veze sa Božijom konkretnom prisutnošću u svetu, a još manje u njihovim životima. Čak i ako verujemo da je Bog stvaran, ali je u našem shvatanju prvenstveno velik i dalek, verovatno nećemo u našoj svakidašnjici računati često na njega.

Verovanje u Božije postojanje, kao osobe i Stvoritelja, trebalo bi da promeni takav način razmišljanja i da doda dublju dimenziju razumevanja Božije prisutnosti u našim životima.
Odlučujući momenat za ovakvo verovanje je zajedništvo Boga i čoveka. Bog je nakon stvaranja sveta bio fizički prisutan u stvorenju u nekim situacijama. Adam i Eva su čuli njegov glas i znali da je on išao po vrtu Edenskom.
(1Mojsijeva 3:8) U poslednjoj knjizi Biblije, stoji napisano: “ i sam Bog biće s njima, njihov Bog”.  ( Otkrivenje 21:3 )
Ova prvobitna zajednica Boga i čoveka bila je sasvim normalna. Jer, kakav je to Stvoritelj koji bi se uklonio od svog stvorenja i nema nikakav kontakt i zajedništvo sa njim, naročito sa čovekom, koga je na svoju sliku stvorio? Uzrok prekida kontakta i zajedništva je u čovekovoj neposlušnosti Bogu i njegovom okretanju od njega. Prorok Isaija napominje da Božija ruka nije ni kratka ni nemoćna da pomogne, nego da je greh razlog što čovek ne doživljava Boga kao bliskog pomagača u svom životu. (Isaija.59:1-2 )
Zbog toga je izmirujuća žrtva Isusa Hrista ključ za čovekovo ponovno ulaženje u zajednicu s Bogom, na isti blizak način koji je čoveku bio dostupan pre pada u greh. Isusova smrt na krstu bila je cena potrebna da se plati za prekršaj čoveka, i time ukloni prepreka svakoj osobi i celom čovečanstvu da iznova živi u zajedništvu sa svojim Tvorcem.
Doživljaj duhovnog preporoda rezultat je vraćanja Bogu i pokajanja koje nam daje oproštenje greha. Uklanjanje greha, prepreke između Boga i nas, verovanjem u Hristovu žrtvu i uskrsnuće, izraz su Božije ljubavi prema čoveku i Božije čežnje za obnovu prekinutog zajedništva sa čovekom. Taj nam doživljaj otvara vrata u Božije carstvo i novi način života koji se ne temelji na ljudskoj sposobnosti da razume Boga. Kroz nanovo rođen duh i obnovljen um, čoveku se otvara mogućnost za život u svakodnevnoj komunikaciji sa živim Bogom.
Apostol Pavle piše u 1Korinćanima 1:9 da nas je Bog i pozvao u zajedništvo sa njegovim sinom Isusom Hristom, a time i sa njim samim. O ovom zajedništvu piše i apostol Jovan na početku svoje Prve poslanice kada kaže vernicima prve Crkve ovako: “Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je sa Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom”. ( 1Jovanova 1:3)
Ovo zajedništvo je ključni  momenat za verovanje u Božiju bliskost u našoj svakodnevnici. Kada je odlazio od svojih učenika, Isus im je ostavio obećanje vredno našeg verovanja i pouzdanja: “I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta”. ( Matej 28:20 )

Božija briga za čoveka

Interesantno je da se ljudsko biće, iako najsavršenije, najvrednije pažnje i brige,  najviše bori s brigama za svoj život. Zbog svoje sposobnosti da razmišlja, planira i doživljava stvari, ne samo fizički već i mentalno, čovekovo doživljavanje brige je time mnogo kompleksnije. Gotovo je nedolično i spominjati da mi nikada nijednoj životinji ne treba da kažemo da se ne brine, ili da baci svoje brige na nas ili na Boga. Međutim, kada smo mi, ljudska bića, u pitanju, Bog nas u svojoj reči stalno podstiče i ohrabruje, da sve svoje brige bacimo na njega, jer se On brine za nas.
( 1Petrova 5:7 )
Znajući nesavršenost naše vere i pouzdanja u njega, učestalost naših sumnji da smo vredni njegove pažnje i brige, Bog u svojoj reči, na mnogo mesta, naglašava našu izuzetnu vrednost. Čovekova verovatno najveća potreba jeste da mu bude priznata vrednost, bez da je mora zaraditi. Svet u kojem živimo stalno zahteva da nešto postignemo da bi bili vrednovani i voljeni. Božiji stav je drugačiji. On nas vrednuje i voli zato što smo njegova stvorenja, a ne zbog naših dostignuća. O toj temi više u knjizi Razotkrivanje Božijeg lika u nama.
Mnogi biblijski tekstovi su napisani s takvom porukom upravo iz ovog razloga. Naš Otac nebeski zna da nam je potreban stalni podsticaj i ohrabrenje da se u Njega pouzdamo i da verujemo u njegovu ljubav prema nama. To nam je  naročito potrebno u situacijama kada nas obuzima beznadežnost, kada sami nismo u stanju da vidimo razlog Božijoj naklonosti i brizi za nas, ili da verujemo da je On uopšte zainteresovan za naše stanje i situaciju.
Poučavajući narod o životu, Isus kaže da nije moguće služiti dva gospodara – Boga i bogatstvo. Znajući da je veliki deo čovekove životne sigurnosti u posedovanju novca, Isus im kaže da otvore oči, pogledaju i razmisle o onome što vide u prirodi. Ptice koje ne seju, ne žanju a vaš Otac nebeski hrani ih! Ljiljani na polju, u kakvoj raskošnoj lepoti! Rastinje koje danas jeste, a sutra ga već nema, a Tvorac mu je takvu lepotu dao. ( Matej 6:25-30 ) Kao zaključak Isus im kaže: ”Ne brinite se dakle…Zna vaš nebeski Otac da vam je sve to potrebno ”. ( Matej 6:31-32 )
Jedan od najlepših cvetova, edelvajz, raste na mestima do kojih običan čovek jedva i dolazi. Rekli bismo – kakvo nepotrebno razbacivanje lepotom. Tamo, daleko od ljudskih očiju, a takva lepota i raskoš! Pa, ako Bog nečemu takvom dodeli toliko lepote i brige, zar će zaboraviti nas, koji smo njegova deca? Da, tu je problem. Naš Otac nebeski brine se za vrapce, jedva vidljive insekte, za travu i jednodevno rastinje, a nas da zaboravi? Isus naglašava baš tu činjenicu – to je vaš Otac.
Svakako bi čudno bilo u očima ljudi ako bi videli da moja deca odlaze komšiji svaki dan da dobiju hranu, odeću, pažnju i ljubav. Verovatno bi to prokomentarisali rečima: ”Pa kakav je to otac kad se ne brine za svoju decu?” Razlog tome bi mogao biti da je taj otac siromašan i zato nije u stanju da se brine za decu. Ali, naš nebeski Otac nije siromašan. Drugi logičan razlog mogao bi biti da takvog oca jednostavno nije briga za svoju decu. Žalosno, ali moguće. Takvih očeva danas ima na milione. Ali, takav nije naš nebeski Otac. On nije siromašan i rekao je da nas nikada neće napustiti, ni ostaviti. ( Jevrejima 13:5 ) Koliko jaku garanciju nam Bog, naš nebeski Otac, ostavlja u pogledu njegove brige za nas, možemo videti u Isaiji 49:15, gde je sam Bog izgovorio ovo obećanje: ”Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.”
Današnja izvitoperenost termina, koji su oduvek predstavljali klasične životne vrednosti, ne može nikada da uništi svesnost ljudskog bića o istima, jer ih je u njega usadio njegov Tvorac. Reč kao što je otac danas može izazvati više negativnog nego pozitivnog kod mnogih ljudi. Otac je danas za mnoge osoba koja je mnogo puta zatajila, izneverila svoju ulogu, danas možda više nego ikada, iz mnogih razloga. Zato je mnogima upoređivanje Boga s likom brinućeg oca veoma teško. Ipak, Bog je Otac čovečanstva i njegove očinske osobine se nisu promenile. Nikakva izopačenost ponašanja očeva kroz celu istoriju čovečanstva ne može baciti ni senku ni ljagu na Božije očinstvo prema svetu.
Nakon što je izlečio teško obolelu ženu u subotu, Isus se našao u diskusiji s religioznim vođama svog vremena oko držanja subote, kao dana odmora. U jevanđelju po Luki 13:10-15 ove ga vođe napadaju da krši zakon o suboti i da je mogao istu stvar da uradi neki drugi dan. Taj stav Isus naziva licemerstvom i podseća ih da bi svi oni svog magarca ili vola subotom spašavali iz bunara ako bi bilo potrebno. I onda dodaje ono najvažnije, a to je da se ovde radi o nečem daleko vrednijem od vola i magarca – radi se o ljudskom biću. Kaže da je time njegovo delo opravdanije nego držanje njihovog religioznog pravila.
MJnogi primeri koje Isus koristi upravo su iz prirode, u kojoj se očituje Božija briga za najmanji detalj. Isus time želi da nas učvrsti u pouzdanju u Božiju brigu za nas. Na jednom drugom mestu, govori da ne treba da se plašimo za naš život, jer Bog ni vrapca nije zaboravio. On zna čak kada jedan vrabac padne na zemlju, a kamoli neće naše potrebe poznavati i pobrinuti se za njih. Da bi pojasnio Očevu brigu za nas, Isus kaže da ta briga obuhvata sve aspekte našeg života, čak i takve detalje, da nam je sva kosa na glavi izbrojana.
( Matej 10:28-31 )
Mogli bismo da nastavimo s mnogim drugim primerima i tekstovima koji o ovome govore. Njihova svrha je da nas učvrste u našoj veri i pouzdanju u našeg Oca nebeskog. Isus kaže da ne postoji nijedan otac koji bi svom detetu dao kamen ako ga ono zamoli za hleb. I onda tu dodaje važan komentar: ”Pa ako vi, iako ste zli, znate kako da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na  nebesima, dati dobre darove onima koji ga zamole”
( Matej 7:11 )

Podelite ovaj članak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *